KO VAM U SRBIJI MOŽE BITI OD POMOĆI:

• Ministarstvo zdravlja
• Ministarstvo prosvete
• Ministarstvo rada i socijalne politike
• Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju (bivši Defektološki fakultet)
• Društvo defektologa Srbije
• Udruženje logopeda Srbije
• Institut za majku i dete "Dr Vukan Čupić"
• Institut za mentalno zdravlje
• Institut za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora
• Zavod za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju ''Prof. dr Cvetko Brajović''
• Specijalna bolnica za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju
• Centar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju (Centar)

UDRUŽENJA/ PORTALI/ BLOGOVI/ FORUMI:

• Internet portal namenjenom ljudima sa hendikepom/invaliditetom ili osobama sa posebnim potrebama
• Edukacija i rehabilitacija
• Udruženje roditelja osoba sa disleksijom
• Priče iz života deteta sa posebnim potrebama
• Forum Roditelj
• Udruženje "Roditelj"
• Časopis "Mama"
• Magazin "Moje dete"
• Savez gluvih i nagluvih Srbije
• Savez za dečju i cerebralnu paralizu Srbije
• Društvo za pomoć osobama sa Daunovim sindromom Srbije
• Republičko udruženje Srbije za pomoć osobama sa autizmom
• Beogradsko udruženje za pomoć osobama sa autizmom

ISPITIVANJA POKAZALA PROMENE U MOZGU

MOBILNI OPASAN KAO DROGA!!!

Nova bolest, koje mnogi nisu svesni, a manifestuje se stalnim držanjem telefona  i sedenja za kompjuterom podrazumeva psihoterapeutski pristup i upotrebu lekova zbog smanjenja uznemirenosti, povratka sna, popravljanja raspoloženja i volje. Dve trećine starijih od 40 godina je slabo elektronski pismeno, tako da nisu svesni pogubnih uticaja kojima su mladi izloženi.

Neracionalna upotreba kompjutera i mobilnih telefona, okupiranost video igrama, dopisivanje sa nevidljivim prijateljima sa „mreže“, polako ali sigurno ostavlja posledice, naročito kod dece predškolskog i školskog uzrasta, ali i tinejdzera. Iako se ne radi o hemijskoj zavisnosti, kao kod droge i alkohola, elektronska zavisnost na isti način menja  balans neurotransmiterau mozgu i zahteva lečenje. Bez stručne pomoći psihoterapeuta  i porodične podrške, mladi ljudi teško pronalaze izlaz iz lavirinta u koji su ušli i povratak iz virtuelnog u realan svet je otežan.Terapija nekada zahteva i upotrebu lekova, u cilju sniženja uznemirenosti, regeneracije sna, popravljanja raspoloženja i volje. Neophodno je podići radne sposobnosti i želju za druženjem sa vršnjacima. Organizovane porodične i vršnjačke aktivnosti imaju značajnu ulogu u rešavanju problema elektronske zloupotrebe i vraćanju stvarnom svetu življenja.

1. ŠTA JE ELEKTRONSKA ZAVISNOST I KAKO ZNAMO GDE JE GRANICA IZMEĐU UPOTREBE I ZLOUPOTREBE  INFORMATIČKIH SREDSTAVA BEZ KOJIH SE NE MOŽE ZAMISLITI SAVREMENI ŽIVOT?Trebalo bi razlikovati termine korišćenje, zloupotreba i zavisnost. Korišćenje digitalnih „spravica“ kao što su kompjuteri, tablet računari i sve potentniji mobilni telefoni sa sobom  nose i sve veće rizike. Oni su istovremeno i lek i otrov, sve zavisi od načina na koji se koriste. Ono sto razlikuje zloupotrebu  od korišćenja je svrha za šta se nešto upotrebljava. Kada upotreba postane besciljna onda je na delu zloupotreba, i u krajnjem ishodu zavisnost.  Isto kao i kod alkohola, može biti lek ako se popije tinktura sa lekovitom biljkom, ali kada izgubimo kontrolu, ulazimo u zloupotrebu, narušavamo zdravlje, gubimo prijatelje, posao...

2. INTERNET JE MILIONIMA PROMENIO ŽIVOT, IZJEDNAČIO BOGATE I SIROMAŠNE, DECU IZ VELEGRADA I PROVINCIJE, JER ZAHVALJUJUCI GOOGLE-U PODJEDNAKO BRZO STIŽU DO RAZLIČITIH INFORMACIJA. Da li u toj zavodljivosti leži i glavna opasnost da se ne pođe nekim drugim putem. Roditelji treba da obrate pažnju u koju svrhu deca koriste ova sredstva. Ako im služe za sticanje novih znanja, pomažu pri učenju i školovanju, da slikom i tekstom, pa i video materijalom dočaraju neko suvoparno gradivo koje moraju da savladaju, onda internet može biti od velike koristi. Ali češće, na žalost, internet služi za beskorisno gubljenje vremena, za besomučno igranje igrica, za dopisivanje preko „fejsa“koje je samo sebi svrha, uz iluziju da smo „umreženi „sa drugima i da imamo prijatelje...zavodljivost je u pružanju iluzije da vodimo društveni život i da smo ravnopravan i priznat učesnik.

3. KAKO RODITELJI MOGU DA POMOGNU DECI , POSEBNO AKO SU U MLADJOJ DOBI I AKO SAMA NE UMEJU DA UOČE GRANICU IZMEĐU KORISTI I ZLOUPOTREBE? Da li je kontrola u tom slučaju lek koji sprečava zloupotrebu? Roditelji, a posebno oni koji imaju decu do 12 godina, moraju da pronađu odgovarajuće načine nadzora. On se može sprovoditi kroz ograničavanje kredita za mobilne telefone ili vremena za korišćenje kompjutera. Sasdvim je dovoljno ako mlad čovek provede sat vremena za igrice, instagram, fejs i druge društvene mreže. Roditelji bi trebalo da više vremena provode sa svojom decom i spoznaju njihove afinitete i talente.Na žalost, sve češće se ovo „upoznavanje“dešava se u savetovalištima i ordinaciji.

4. KOLIKO SU RODITELJI STRUČNI DA VRŠE KONTROLU?OBIČNO SU DECA BOLJI INFORMATIČARI...Da bi roditelji razumeli decu, moraju da razumeju i elektroniku i digitalne medije, a mnogi od njih kažu da jako malo poznaju tu materiju. Zato moraju da uče da bi mogli da odgovore svojim dužnostima i da pokažu interesovanje. Ni deci nije lako. Internet sadržaji su jako privlačni na izgled, a njihova radoznalost ih lako uvuče u taj virtuelni svet.Elektronska zavisnost je „stelt“ zavisnost, ona je nevidljiva, ali i te kako menja mozak deteta i mladih, jer deluje na transmitere kao i marihuana ili alkohol. DETE POSTAJE NEUSPEŠNO U UČENJU, NE ISPUNJAVA SVOJE OBAVEZE, NENASPAVANO, UJUTRO NE MOŽE DA USTANE, POSTAJE NEZAINTERESOVANO ZA DEŠAVANJA U OKRUŽENJU...

5. KAKVE POSLEDICE IZAZIVA OVAKVA VRSTA ZAVISNOSTI?Elektronska zavisnost onemogućava sticanje emotivnih odnosa, brušenje emotivnog spektra, a rezultat je sniženo interesovanje za osećanja drugih...Zavisnici postaju emocionalno prazni, a neadekvatnost vodi hroničnom nezadovoljstvu.I opet, kao u lavirintu, beže u elektronsku zavisnost u cilju umanjenja anksioznosti...

ZNACI PREPOZNAVANJA ELEKTRONSKE ZAVISNOSTI –LOŠE OCENE, SLABO INTERESOVANJE ZA UČENJE, GUBITAK ŽELJE ZA DODATNIM AKTIVNOSTIMA, NARUŠEN BIORITAM. DETETU SLABI PAŽNJA, POSTAJE NEZAINTERESOVANO, ODSUTNO...

6. NA ŠTA RODITELJI TREBA DA OBRATE PAŽNJU?Jedna od najvećih opasnosti su video igre, tu se deci serviraju agresivni sadržaji puni destrukcije, demoni su prijateljim đavoli zaštitnici, a protivnike treba brutalno unistiti.Podižu agresivnost uz gubitak empatije.

Upotreba digitalnih sredstava je paradoksalno indukovana od strane roditelja.Odsutnost zbog posla sa jedne strane i umor sa druge strane, suštinski daju isti rezultat. Redukuju se sati provedeni sa decom.Deca se okrecu internetu kao virtuelnoj guvernanti.

NE ŠTEDITE DECU KUĆNIH POSLOVA

Kada dete nešto uradi samo ili uz diskretnu podršku odraslog, ono stiče pozitivnu sliku o sebi, jača samopouzdanje i osamostaljuje se.

Prosečno dete u Srbiji ne koristi ni deo svojih sposobnosti jer im roditelji, bake i deke nepekidno ponavljaju : ”Ostavi to, ja ću…” Majke su na sebe preuzele sve kućne poslove ili ih, ako imaju sreće dele s muževima, dok deca, ma koliko godina imala, uglavnom planduju.  Za razliku od nas,  mnogi roditelji u razvijenom svetu,  deci poveravaju veći broj kućnih poslova, I zaduženja, u skladu sa njihovim uzrastom.

Decu treba ohrabrivati da što više poslova obave sami. U tome možemo da im pomognemo, j er sposobnosti koje deca steknu u ranom uzrastu imaju važnu ulogu u razvijanju uravnoteženog I kompetentnog ponašanja.  Sticanje odgovornosti I samostalnosti,  kao I radnih navika zavisi od zahteva koje roditelji postavljaju pred decu.

Obavljanje različitih,  uzrastu primerenih kućnih poslova veoma je poželjno jer na taj način roditelji uče decu da budu samostalna I odgovorna, ali im ujedno pokazuju da imaju poverenja u njih I njihove sposobnosti. Deca najbolje uče u socijalnoj interakciji I mnoge od tih aktivnosti najbolje obavljaju zajedno sa roditeljima ili pod njihovim nadzorom. Poželjno je da se roditelji sa decom dogovore oko njihovih kućnih obaveza I poslova, te da ih zbog toga pohvale.

Deci, svakako prioritet treba da bude učenje, ali I ono podrazumeva napor, istrajnost, odgovornost, jasnu strukturu I planiranje, što se razvija I vežba kroz obavljanje svakodnevnih kućnih poslova I drugih porodičnih obaveza. Racionalno upošljavanje dece u obavljanju kućnih poslova ima prevashodno vaspitnu ulogu.  Deca na taj način uče da ne mogu uvek da rade samo ono što vole.

Od 6-7 godina dete može da *baca smeće u kantu* slaže peskire*briše pod*vadi sudove iz mašine*uparuje čarape*skuplja opalo lišće*guli krompir I šargarepu*pravi salatu*stavlja toilet papir u wc

Od 8-7 godina može da*ređ asudove u mašinu* stavlja prljav veš u mašinu*prostire I skida čist veš*briše prašinu*pakuje namirnice po povratku iz kupovine*muti jaja*šeta psa*postavlja I posprema sto

Od 10-11 godina može da *pere kupatilo*usisa vatepih*čisti kuhinju*priprema jednostavan obrok*prišiva dugme*pomaže u čišćenju garaže npr.

Sa 12 I više godina može da *-briše podove*menja sijalicu*pere I usisava auto*šiša živu ogradu*farba zid ili ogradu*pravi spisak za kupovinu I ide u kupovinu namirnica*priprema večeru*pešehlebilikolač*pere prozore*pegla majice*čuva mlađeg brata ili sestru

 

Pomoć za đake i studente: 6 tehnika za bolje učenje

Ove tehnike su toliko moćne da ih i odrasli mogu koristiti za učenje novih jezika...

Kognitivni naučnici još pre nekoliko decenija ustanovili su da postoji nekoliko jednostavnih tehnika koje pouzdano mogu poboljšati kvalitet učenja.

Ova saznanja mogu pomoći svakome, od osnovca koji oči tablicu množenja do penzionera koji je upisao kurs stranog jezika.

Na žalost, ove tehnike nikada nisu zaživele u pedagoškoj praksi, jer u mnogome protivreče raširenim predubeđenjima o tome kako se pravilno uči.

1. Menjati okruženje.

Taman ste uredili prostor za učenje vašeg budućeg Nobelovca i pomislili da sada samo treba da dobro zagreje svoju stolicu u miru i tišini? Zapravo, jedna soba mu uopšte nije dovoljna. Učenje na jednom te istom mestu može dovesti do toga da se na drugim lokacijama teže prisećamo naučenog. Menjanje okruženja tokom obnavljanja gradiva značajno poboljšava rezultate učenja. Kako? Mozak tokom učenja pravi fine vezice između gradiva koje trenutno "sipamo" u mozak i spoljnih nadražaja iz sredine u kojoj se nalazimo.

Tako recimo godina održavanja Maričke bitke ostaje uskladištena zajedno sa pogledom na prugaste tapete, mirisom novog nameštaja i grajom iz parkića pred kućom. Ako to isto gradivo sledeći put pređemo u biblioteci, gledajući u zelenu lampu i slušajući šapat za susednim stolom, isto gradivo dobija nove asocijacije, informacije su obogaćene većim brojem veza u mozgu i tako se bolje zadržavaju u sećanju. Zbog toga se preporučuje da se svaki put gradivo prelazi u različitom ambijentu.

2. Preplitanje umesto gomilanja.

Iscrtali ste "plan i program" učenja za svoje dete i predvideli da sat vremena radi geometriju a onda sat vremena razlomke? Ili ga ne puštate da pređe na učenje sledeće lekcije sve dok prehodnu nije u stanju da odgovara u pola noći? Mnogo je bolje da češće skače sa oblasti na oblast. Ljudi imaju običaj da na određenu oblast u gradivu gledaju kao na planinu na koju se treba popeti i preći je pre nego što počnu sa usponom na sledeću. U stvari, stalno skakanje sa oblasti na oblast, sa zadataka na definicije, sa nepravilnih glagola na konverzaciju i natrag, daje mnogo bolje rezultate.

Svako malo postignuće u učenju se na ovaj smešta između drugih na način, koji u pamćenju ostavlja mnogrojne međusobne veze između usvojenih informacija. Važno je samo da su oblasti koje se prepliću međusobno povezane u jednu nad-celinu, nema svrhe prelaziti sa učenja glavnih gradova na uvežbavanje skala na klaviru a zatim bekenda u tenisu, jer se naučeno iz toliko različitih oblasti nikako ne može povezati i ispreplitati u mozgu.

3. Prisećanje je majka učenja.

Smatrate da je strašno to koliko u školi vašu decu maltretiraju kontrolnim zadacima i testovima? Kad ti nastavnici stignu uopšte da ih uče, kad ih stalno nešto proveravaju?, zapitao se mnogi roditelj. U stvari, možda bi bilo bolje da ih još ćešće pitaju i proveravaju. Zašto, pitate se? Zato što kopanje po pamćenju u potrazi za odgovorima na pitanja nastavnika nije samo puka reprodukcija naučenog, već zapravo najkvalitetniji vid učenja.

Naučnici su utvrdili da informacije koje "vadimo" iz sećanja dobijaju bolji status u našoj moždanoj arhivi, pa im kasnije još lakše pristupamo. Štaviše, što se više mučimo da se prisetimo nečeg, to će nam ta informacija ostati bolje sačuvana za ubuduće. U jednom eksperimentu, učesnici su podeljeni na četiri grupe i svaka je dobila da nauči isti komplikovan zadatak. Prva grupa je četiri puta učila i jednom proveravala znanje, druga je tri puta učila i dva puta proveravala, i tako do četvrte grupe, koja je samo jednom učila i tri puta testirala naučeno. Pogodite ko je najviše naučio? Četvrta grupa, koja je najviše vremena provela u proveri naučenog i prisećanju.

Ove tehnike su toliko moćne da ih i odrasli mogu koristiti za učenje novih jezika...

Jedna od korisnih tehnika jeste da beleške ne pišete dok traje čas ili predavanje, već neposredno po njegovom završetku.

Biće teško setiti se svega što je rečeno, ali upravo dok se mozak bude naprezao da reprodukuje sve što ste čuli, dobar deo toga ćete i naučiti.

4. Nema zaboravljanja.

"Zaboravite na zaboravljanje" kaže Bjork, jedan od vodećih stručnjaka za pitanja učenja i pamćenja. Jednom kada nešto naučite, nikada to ne zabravljate. Međutim, upravo zato što naš mozak ima neograničenu moć skaldištenja, kada biste u svakomtrenutku mogli da pristupite svemu što ste upamtili, bili biste potpuno izgubljeni u haosu informacija. Zbog toga se ono što pamćenje oceni kao manje važno, zakopava ispod prioriteta. Kada je nešto dovoljno duboko zakopano, praktično je zauvek nedostupno. Ali, upravo tu nastupa neverovatna simbioza između učenjai zaboravljanja.

Naime, bez zaboravljanja nema ni prisećanja (koje je preduslov učenja). Zbog toga nema svrhe obnavljani određeno gradivo odmah nakon učenja, dok proces zaboravljanja još nje počeo. Ključ je u dobro tempiranom obnavljanju,u sve dužim i dužim vremenskim razumacima nakon prvobitnog učenja. Tajna "kompjuterskog" pamćenja je u savršenom tajmingu za izvlačenje prethodno naučenog gradiva iz sećanja radi njegovog obnavljanja. To nije lako tempirati - što se duže čeka uspeh učenja je veći, ali ako se čeka previše, gradivo će biti suviše duboko zakopano i sve će biti uzalud. Ako se prerano krene sa obnavljanjem, mozgu će biti suviše lako.

5. Iluzija znanja.

Bilo da ste zadovoljni učinkom ili mislite da je moglo bolje, svi su izgledi da nemate pojma koliko dobro je dete zaista naučilo tokom jednog grejanja stolice. To što je sa punim razumevannjem izdeklamovalo lekciju koju je upravo učilo ne znači da će mu ona ostati u sećanju duže od par dana. Sudbina informacija koje je upravo "usisalo" zapravo je još neizvesna, i zavisi od budućih koraka prilikom obnavljanja i prisećanja naučenog. Vaše dete još manje zna koliko je naučilo - eksperimenti pokazuju da uglavnom pogrešno ocenjujemo sopstveni učinak pri učenju.

Oni koji najmanje nauče često su najzadovoljniji efektima učenja. Iluzija znanja rezultat je činjenice da kvalitet našeg prezentovanja upravo naučenog gradiva nema nikakve veze sa njegovom trajnošću u našem pamćenju. Štaviše, "agresivne" tehnike za brzo bubanje kontraproduktvne su za dugoročno pamćenje, ali, na žalost, deluju efikasno na prvu loptu. Brzi rezultati ohrabruju, a tehnike kvalitetnog učenja koje se baziraju na prisećanju i stalnim proverama znanja u prvi plan stavljanju naše greške i nesigurnosti, pa mogu delovati obeshrabrujuće. A ljudi upravo uče praveći i ispravljajući greške.

6. Svi uče na isti način.

"Mom detetu uopšte ne leži način na koji predaje učiteljica", "Ona je vizuelni tip, zato joj ne ide učenje iz suvoparne knjige"... Mnogi roditelji će probleme u učenju kod svoje dece objasniti specifičnim stilom učenja koji njihovom detetu odgovara, ali koji, na žalost, nema veze sa onim koji se praktikuje u školi. Naučinici, s druge strane, tvrde da svi učimo na bazično isti način.

Ne postoje vizuelni i auditivni tipovi, razlike u učenju među onima koji koriste levu ili desnu hemisferu itd. Nijedan eksperiment nije dokazao da određeni ljudi informacije primaju brže i bolje ako su predstavljene bilo vizuelno (slikom li grafikonom), zvučno (kada su ispričane) ili kada ono što učimo možemo i da vidimo u prostoru i opipamo. Razlika je u tome koliko ko uživa u određenom načinu prezentovanja materije, ali ne i u rezultatima učenja.

Umesto da troše vreme i resurse da učenje prlagođavaju različitim tippovima učenika, nastavnici bi trebalo da se usresrede na ono što je zajedničko svima. A dobro tempirane provere znanja, preplitanje gradiva, pravljenje greški i njihovo ispravljanje kao i menjanje ambijenta - univerzalne su tehnike koje pomažu svima.

 

UZ TATU JE SIGURNIJE...

Deci su u odrastanju podjednako važna oba roditelja, a otac u svim fazama imasvoju prirodnu ulogu i na određeni način daje osećaj unutrašnje sigurnosti. Zatoje   veoma   važno   da   sa   svojim   detetom   uspostavi     što   bliži   odnos.   Otac   jepodjednako   važan   i   sinovima   i   ćerkama,   ali   se   njegova   uloga   u   odrastanjurazlikuje.   Dečacima   očevi   postaju   veoma   važni   posle   treće   godine   kao   muškimodeli za identifikaciju, oni su im prvi uzor, prva muška slika. Njihov odnos trebada   se   zasniva   na   konkretnim   poduhvatima,   zajedničkim   aktivnostima.   Topodrazumeva da tata uzme sina za ruku i da ga uvede u svoj svet...da idu zajednona fudbal, u radnju, kod majstora...Očevi imaju funkciju muškog uzora i objekta identifikacije koji doprinosi rastu irazvoju   dečaka   i   njihovog   polnog   identiteta.   Ipak,   da   li   će   prisustvo   oca   kaomuškog modela dovesti do toga da dete odraste   u zdravu i zadovoljnu osobu,zavisi od kvaliteta tog odnosa. Očevi koji imaju zaštitnički stil vaspitanja, znaju dapostave granice u ponašanju deteta i pokazuju svoja osećanja, imaju veliki značaju razvoju identiteta.U odnosu oca i sina obostranu identifikaciju pojačavaju i tipično muške stvari-sport, automobili, slobodne aktivnosti...u takvim situacijama očevi bolje razumejudečake   zbog   vlastitih   iskustava,   razvoja   i   socijalizacije.   Prema   nekimistraživanjima,   dečaci   koji   rastu   uz   oca   manje   su   povučeni   i   imaju   manjeagresivnog ponašanja.Međutim, tate često, po inerciji , ponavljaju  grube i neprimerene vaspitne metodeiz prošlosti na svojoj deci, naročito prema dečacima, čije je vaspitanje u našemdrištvu   strože   nego   vaspitanje   devojčica.   To   rezultira   manjim   poverenjem   islabijom povezanošću sa njima. Sve to čini da se današnje tate teško snalaze uroditeljskoj ulozi a problem je tim veći što nakon pada patrijarhalnog modela udruštvu nedostaje model i vizija kvalitetnog oca. Nežnost,   pažnja,   zajedničko   učenje,   pohvale,   pa   i   kritike   kada   je   to   potrebno,osnova su zdravih porodičnih odnosa...Deca pažljivo posmatraju odnos koji vladameđu roditeljima. Ako su roditelji podrška jedno drugom, dete će i samo naučitida traži podršku u porodici.

 

ŠTA MOŽETE DA UČINITE KADA SU DECA NEPOSLUŠNA

Mnogi roditelji su mišljenja da je, kada su deca neposlušna, jedan od najboljih odgovora na takvo ponašanje  stav snosićeš posledice zato što si nemiran.Svi se uglavnom slažu da kada dete pustite da iskusi takve posledice koje njegovo ponašanje može da izazove, više se neće ponašati na takav način i da će shvatiti gde greše. Zvuči logično. Ali ipak nije...

 

Kada se ukazuje na posledice, ovakav stav najčešće upućuje na kažnjavanje, a ono gotovo uvek ima sauprotan efekat od onog koji želite da postignete u vaspitavanju deteta.

Sledeći put kada vaše dete odbije da posluša vaš savet umesto što ćete početi da vičete na njega i dozvoliti da vas obuzme bes, pokušajte da upotrebite neki od ovih trikova.

 

1. Pustite dete da samo reši problem.Deci je po nekada potrebno samo da ih poštujete i da verujete da su oni sami spremni i da mogu da reše određeni problem ili situaciju. Interesantno je da deca veoma vole kada im ponudite da preuzmu odgovornost u nekoj situaciji.
2. Potrudite se da zajednički nađete rešenje koje odgovara i vama i njemu.Ukoliko dete ponudi neko rešenje za koje vam se učini da nije baš odgovarajuće, recimo odlaže pranje zuba, pokušajte da mu objasnite zašto je to važno i nađite rešenje koje će i njemu odgovarati.
3. Preformulišite vaše naredbe-Umesto što ćete reći Idi odmah da opereš zube, mnogo bolje zvuči Sada možeš da odeš i opereš zube. Direktna naredba poziva na buntovništvo i odbijanje dok će drugačiji pristup imati efekta.. Nemojte naredbu formulisati tako da dete može da odgovori sa DA ili NE, a takođe ni da mu nudite više opcija Hoćeš li prvo da obučeš pidžamu ili da opereš zube?
4. Spustite se na nivo svog deteta. Umesto što ćete vikati ako nije uradilo ono što ste ga zamolili, pokušajte da na miran način ponovite ono što želite da učini.
5. Bolje sprečiti nego lečiti – Pre neke promene dajte detetu vremena da se privikne na ono što od njega očekujete, razmislite o tome šta obično dovodi do problematičnog ponašanja i preduzmite mere koje bi prevenirale tako nešto.Ukoliko dete odbija da uradi nešto, uvek se potrudite da mu ostavite malo vremena za to, nemojte ga odmah izlagati pritisku.
6. Kada vam dete prkosi, radije se fokusirajte na poboljšanje vašeg odnosa nego na uspostavljanje discipline. Dobar odnos sa vašim detetom je osnova svega.Ukoliko je dete agresivno i neposlušno, to često može da bude i njegov poziv za uspostavljanje boljeg odnosa sa vama.
7. Pobrinite sse da vaša objašnjenja budu prilagođena uzrastu vašeg deteta
8. Uvek razmotrite koren problema.Ponašanje deteta ukazuje na to da mu je potrebna pomoć da se izbori i da razume sopstvene emocije. Stoga, i ukoliko su neposlušna, deca na taj način pokušavaju da skrenu vašu pažnju. Ukoliko ne postupe na način koji vi očekujete od njih, kažnjavanje neće mnogo pomoći. Potrudite se da razumete i uvažite njegove emocije i da ga razumete u potpunosti i ono će biti otvorenije da vas posluša i da usvoji vaše zahteve.
9. Razmišljajte racionalno. Potrudite se da savladate emocije i ljutnju koja se često javlja kada dete odbija poslušnost
10. Uputite ih na prirodne posledice koje njihovi izbori mogu da donesu. Ovo ne znači da ćete pustiti dete da samo zaključi zbog čega je važno nositi štitnike tokom vožnje rolerima, ali ga možete pustiti da u nekim manje opasnim životnim situacijama nauči šta se može desiti ukoliko napravi pogrešne izbore, jer je iskostvo najbolji učitelj.Vi uvek budite uz dete kao podrška i savetodavac.

Razvod braka i deca

Razvod braka i sve ono što mu prethodi i nakon njega sledi, izrazito je stresan događaj kroz koji prolaze i roditelji i deca. S obzirom na to da su odnosi među roditeljima često do te mere narušeni i da su sukobi među njima česti, neretko praćeni psihičkim i fizičkim zlostavljanjem jednog od partnera, što za posledicu ima narušavanje njihove psihičke stabilnosti i stvaranje nezdrave porodične atmosfere, deca svakako trpe. Posledice mogu biti prisutne dugo, ponekad i čitav život. Deca osećaju strah koji proizilazi iz osećanja neizvesnosti, nesigurnosti, strepnje vezane za promene koje slede, tuge za roditeljem koji više neće živeti sa njima. Vrlo često ih preplavljuje osećanje napuštenosti, samosažaljenja i snažno osećanje odgovornosti (sebe smatraju odgovornim za razvod roditelja), a samim tim i osećanje krivice. Dugotrajna nezdrava porodična klima nije dobra za psihički i emotivni razvoj dece tako da je razvod nekada jedini način da postanu sigurne, samosvesne, odgovorne i kompletne ličnosti. Razvod braka je u tom slučaju manje štetno rešenje. Samo razdvajanje roditelja relaksiraće njihove već negativno afektivno obojene odnose i učiniti da postanu koliko god je moguće uravnotežene osobe posvećene svojoj deci. Takvi roditelji su onda u stanju da pravovremeno i adekvatno odgovore na dečje potrebe i da se pozitivno prilagode novonastaloj situaciji. U tom slučaju neće biti razloga da problemi dece razvedenih roditelja budu veći od problema dece koja žive u kompletnim porodicama.

NA KOJI NAČIN TREBA SAOPŠTITI DETETU DA SE RODITELJI RAZVODE

Prema deci uvek treba biti iskren i saopštiti im činjenice na način koji je prilagođen uzrastu i mogućnostima da shvate šta se dešava. Idealno bi bilo da se roditelji unapred dogovore šta će im reći i kako će funkcionisati ubuduće, da zajedno razgovaraju sa decom, objasne im šta se dešava i popričaju o promenama koje će uslediti. Roditelji bi trebalo da se potrude da prilikom tog razgovora kontrolišu svoje emocije i da obavezno planiraju vreme da odgovore na pitanja koja slede i isprate emocionalno stanje dece. Bitno je objasniti im da se odnos mame i tate promenio, ali da je njihova ljubav prema njima nešto što će trajati ceo život. Deca moraju shvatiti da ih roditelj koji odlazi ne voli manje i da će moći da ga viđaju kad god se dogovore, tako će osetiti sigurnost i da su pod kontrolom.

 

PROVOĐENJE VREMENA SA DECOM NAKON RAZVODA

Ljubav, pažnja, briga, učestvovanje u svakodnevnim aktivnostima kao i interesovanje roditelja za dešavanja, potrebe i osećanja njihove dece neophodni su. Vrlo je važno da dete nastavi sa aktivnostima koje je imalo do tada, da  mu se dnevni ritam ne remeti i da mu se obezbedi osećanje sigurnosti i stabilnosti. Bilo bi dobro da se roditelji dogovore o svemu što je u interesu deteta. Komunikacija među njima treba da bude pristojna i nikako ne smeju da koriste decu da međusobno komuniciraju. Sa decom treba razgovarati o njihovim osećanjima, obratiti pažnju na promene u njihovom ponašanju i blagovremeno reagovati. U praksi se pokazalo da roditelj koji ne živi sa decom vreme koje provodi sa njima uglavnom koristi za igru i kupovinu igračaka, garderobe ili im ispunjava neke druge želje. Pri tom decu, dok su sa njim, oslobađa školskih i drugih obaveza, a to nije dobro, nije ni dovoljno da bi ih ubedio kako ih voli i brine o njima. Takvo ponašanje je sredstvo manipulacije, način da se još više pogoršaju nerešeni partnerski odnosi i da se kod dece stvori nerealna i neobjektivna slika pažnje i brige.

POSLEDICE NA DECU

U zavisnosti od ličnog iskustva braka roditelja pre razvoda, razloga i načina razvoda, njihovog uzrasta u vreme razvoda kao i kvaliteta njihovog života nakon razvoda roditelja, zavisiće  dečji stav prema braku i kvalitet emotivnog vezivanja za buduće bračne partnere. U literaturi možemo pronaći da su neka istraživanja pokazala da se deca iz razvedenih brakova teže odlučuju na brak i da se i sama češće razvode.

DA LI ŽIVOT SA JEDNIM RODITELJEM OSTAVLJA POSLEDICE?

Ukoliko je roditelj psihički, emotivno, socijalno, mentalno uravnotežen i ukoliko uspe da adekvatno zadovolji detetove potrebe i uspešno isprati razvojne faze tokom odrastanja, život sa jednim roditeljem osiguraće razvoj psihički, fizički, emotivno, intelektualno i socijalno zdravog deteta.

KAKO DETETU PREDSTAVITI NOVOG PARTNERA

Roditelji pored dečjih treba da zadovoljavaju i svoje potrebe. Imaju pravo na svoje vreme, prijatelje, privatnost i novu emotivnu vezu. Tek kada su sigurni da je taj emotivni odnos stabilan, da će trajati i da je za njih bitan, treba to saopštiti deci. Prethodno ih treba upoznati sa partnerom, predstaviti ga kao prijatelja i razvijati odnos među njima postepeno i vrlo oprezno. Deca uglavnom imaju otpor prema novim emotivnim vezama svojih roditelja i to češće devojčice nego dečaci. Taj otpor se javlja kao rezultat raznih strahova i strepnji. Deca se plaše da će ih mama ili tata manje voleti, da neće imati dovoljno vremena za njih, da će eventualnom bliskošću sa novim partnerom uvrediti drugog roditelja i da će morati da se suoče sa činjenicom kako im se roditelji nikad neće pomiriti. Da bi otpor trajao što kraće, upoznavanje dece sa novim partnerom treba da bude postepen, a kvalitet odnosa sa decom i vremena provedenog sa njim treba treba da ostane nepromenjen.

NAVIKAVANJE NA NOVU SITUACIJU

Koliko će vremenski trajati prihvatanje novonastale situacije posle razvoda braka zavisi od uzrasta i pola deteta, njihove genetske strukture kao i ponašanje roditelja prema njima. U koliko se deci pruži adekvatna podrška posle razvoda roditelja, ako su njihove potrebe na pravi način zadovoljene i ako oba roditelja na pravi način učestvuju u odrastanju i sazrevanju svog deteta, prilagođavanje na novonastalu situaciju ne mora trajati dugo. Kod predškolske dece i adolescenata treba posebno obratiti pažnju jer su mehanizmi koje oni koriste da bi prevazišli problem vrlo osetljivi. Prihvatanje novonastale situacije kod njih može trajati dve godine, a ponekad i duže. Međutim  koliko im se pristupi na adekvatan način verovatnoća da će razvod ostaviti posledice na dete znatno se smanjuje. Što se pola tiče, devojčice teže podnose razvod od dečaka, povlače se u sebe, preplavljene su strahovima, dok dečaci svoje frustracije smanjuju agresivnim ponašanjem i neposlušnošću.

KAKO NE RAZMAZITI DECU

Pre svega ne treba preuzeti ulogu bezrezervne žrtve, sažaljevati decu i biti previše popustljiv. Ne treba tolerisati ponašanje koje je ranije sankcionisano. Treba postaviti jasne granice u ponašanju, motivisati svako željeno ponašanje, pohvaliti ga i nagraditi kad god to dete zasluži. Roditelji iz osećanja sopstvene krivice i griže savesti često štede decu i umesto njih rade nešto što su ona ranije i sama radila. To će deca koristiti, vremenom zloupotrebiti i manipulisati roditeljima.

ZAJEDNIČKI ODLAZAK NA GODIŠNJI ODMOR?

Po mišljenju psihologa to nije dobra ideja. Deca u predškolskom uzrastu imaju potrebu da pomire roditelje i o tome maštaju. Zajedničko letovanje podgrevalo bi te njihove fantazije i dovodilo do ponovnog razočarenja što nikako nije dobro.

 

 

 

Dete je previše stidljivo? Ohrabrite ga

Stidljivost je normalna karakteristika detinjstva. Prevazići stidljivost zajedno sa detetom je složen proces koji zajteva posvećivanje pažnje. Pomoći detetu koje je stidljivo je veoma delikatna stvar i trebalo bi joj prići na poseban način.

Kod neke dece stidljivost će sa godinama izbledeti i dete će steći samopouzdanje, dok se drugi mogu boriti sa tim celoga života.

Stid se javlja u ranom detinjstvu, od petnaestog do trideset i šestog meseca i predstavlja veoma važno osećanje u razvojnom smislu, zato što omogućuje početno usvajanje vrednosnih normi i cosijalizaciju deteta. Dete veruje da neće biti prihvaćeno ako se ne pridržava datih normi i n

Zato će izbegavati ponašanja u kojima je osetilo stid ili neprijatnost.

Dete koje se stidi pred nepoznatom osobom poziva tu osobu da mu da znak da ga prihvata.U osnovi stida je strah od odbacivanja.

Na ksnijem uzrastu stid se javlja i kao strah os ismevanja, gađenja ili prezira.

Stidljivo dete nema osećaj da vredi, ono sliku o sebi formira na osnovu reakcija drugih ljudi.. Roditelji pomažu detetu da se oslobodi stida tako što mu đalju poruke da vredi i da ga prihvataju i vole. Važno je da dete shvati da ono vredi i ako ga nekio ne prihvata..

Prava stidljivost se razvija oko osme godine, a vrhunac dostiže u pubertetu, a potom opada.

U adolescenciji stid se javlja zbog nezadovoljstva izgledom.Ukoliko se stid ne prevaziđe u dečjem uzrastu, dete može da razvije i socijalnu fobiju.

Na razvoj stidljivosti ušiće i vaspitanje.Stidljivost se najčešće javlja kod dece koja imaju dobru komunikaciju sa odraslima ali ne i sa vršnjacima, kod izrazito nadarene dece kao i kod jedinaca.

 

Najčešće greške

• Prevelika zaštita-roditelji ne dopuštaju deci da sama rešavaju probleme sa svojim vršnjacima ili obavezama, život roditelja vrti se samo oko deteta.
• Strog i hladan odnos-roditelj ne pruža detetu priliku da nauči kako da stupi u interakciju sa drugom decom i kako da prepozna i imenuje lična emocionalna stanja i emocionalna stanja drugih-dete ne razvija emocionalnu inteligenciju
• Perfekcionizam-roditelji preko detetaele da ostvare svoje neispunjene ambicije, a dete, da bi ugodilo roditeljima, ne želi da prihvati lično pravo na grešku i ne priznaje ništa manje od savršenstva
• Uslovljena ljubav-manifestuje se kroz motivisanje deteta uz pomoć emocionalne ucene (npr. Mama te neće voleti ako...)

 

Svaka od ovih grešaka, koje roditelji često čine nesvesno, narušava privrženost između deteta i roditelja, onemogućava ostvarenje normalnih odnosa sa drugim osobama i zato pogoduje razvoju stidljivosti i nesigurnosti.

 

Dete će samo izabrati pravi sport za sebe

Deca počinju sportom da se bave sve ranije, u želji da postanu profesionalni fudbaleri, teniseri, atletičari, košarkaši...kako ih pripremiti i podržavati u sportu?

Stručnjaci su saglasni u tome da je za decu veoma važno da što pre nauče da su i pobeda i poraz sastavni delovi sporta, a sa druge strane , od roditelja se očekuje da puste decu da sama razviju ljubav prema sportu.

 

Deca su nestrpljiva i htela bi odmah da postignu rezultate, a za sve to je potrebno vreme. Takmičenje je samo po sebi veliki stres i zamislite još mamu, tatu, batu, seku...koji očekuju češto od tebe...Upravo kroz takmičenje se uči tolerancija na stres.

Za decu, u sportu je najveća motivacija putovanje, druženje, sticanje novih veština, a za roditelje zdravlje, ispunjavanje slobodnog vremena deteta, društvo pa i  mogućnost profesionalnog bavljenja sportom. Ipak, često se desi da roditelji u svojim ambicijama preteruju.

Dešava se da deca nisu ta koja biraju čime će se baviti, nego ih roditelji teraju na određeni sport. Kada roditelji od malena vrše pritisak, dete to neće moći da podnese. Bolje bi bilo pustiti decu da se razvijaju i da im to bude zabavno. Ne pokazuje se kod svih u isto vreme talenat i uspeh.

Neka deca počinju sa treninzima još u četvrtoj godini pa se brzo zasite tog sporta.

Većina dece i mladih želi da se dokaže, a treneri tvrde da je najbolji način za to, sportsko takmičenje. Roditelji ne treba da se uzbuđuju ako dete proba različite sportove, jer je njihova radoznalost neiscrpna. Na kraju se oni uvek odluče za ono što je najbolje za njih.

Kada su baš u ranom uzrastu trebalo bi da se bave sportovima kao što su gimnastika, plivanje, atletika, a tek kasnije da odaberu neki drugi sport, kada razviju gipkost, okretnost, kažu naši profesori fizičkog.

Takođe je bitan razvoj u fer sportistu-sport daje mogućnost da se dete razvije u zdravu osobu koja će poštovati sebe i ljude oko sebe, jer je naučilo da se upornim radom i borbenošću postiže sve.

Radujte se svakom detetovom uspešnom nastupu, plačite zajedno sa njim, a onda mu objasnite da je sport igra u kojoj neko gubi, a neko dobija, ali da je sve moguće uz upornost, rad i realan cilj!!!Niko ne zna gde su čije granice!!!

 

Koliko vremena provodimo sa decom?

Roditelji i deca se sve manje viđaju i razgovaraju, a susreti  im se uglavnom svode na pitanja u prolazu-“Kako je bilo u školi””Jesi li gladan?”

Mame i tate  sa kojima smo razgovarali nisu mogli da se sete kada su poslednji put otišli sa decom u bioskop da pogledaju film ili kada su dete bez povoda pozvali da idu u šetnju. Najduži razgovor je kada im deca traže novac za izlazak ili kada se posvađaju.

Većina će reći da se ova komunikacija proredila zbog modernih tehnologija. Činjenice, pak, govore drugačije. Pre skoro trideset godina, kada nije bilo mobilnih telefona i kompjutera u svakodnevnoj upotrebi, istraživanje našeg čuvenog naučnika  Ivana Ivića, sprovedeno u Beogradu, pokazalo je da roditelji i deca u razgovoru dnevno provedu manje od dva sata. Zaključak je da način života i radno vreme roditelja smanjuju zajedničko vreme dece i odraslih. Različite aktivnosti: učenje stranih jezika, muzičke, sportske, likovne, dramske i druge sekcije posle škole, u ekstremnim slučajevima, čine da vreme za razgovor sa roditeljima  ostane u putu  do sledeće aktivnosti. Tako je kvalitet zajedničkog vremena ugrožen, a dalekosežno može da utiče i na kvalitet međusobnih odnosa.

Iskustvo školskih psihologa pokazuje da roditelji uvek imaju mnoštvo izgovora za neviđanje sa decom. Ako slušamo decu, ona uvek odgovaraju da roditelji dolaze sa posla umorni, uznemireni i samo ih zanimaju školske ocene i domaći zadaci. Događa se čak da deca spontano produžavaju vreme izrade domaćih zadataka kako bi produžili vreme provedeno sa roditeljima.

Deca to nikako neće reći, ali im itekako nedostaje pažnja roditelja.

Posledice manjka komunikacije mogu biti veoma ozbiljne.

Kroz razgovore o događajima, roditelji deci pomažu da uspostave sistem vrednosti, da shvate šta je dobro a šta nije i zašto nije. Ako toga nema, deca će vrednosti graditi prema onome što čuju od vršnjaka, na televiziji ili društvenim mrežama.

Tako se dešava da roditelji koji su do juče bili ubeđeni da imaju zlatno dete, saznaju da ono ima problem sa alkoholom ili nasilnim ponašanjem.

SAVET- Važno je da pokažemo razumevanje, da čujemo šta nam deca govore  bez pridikovanja i gotovih rešenja. Treba da ih učimo da o svakom događaju i njihovim posledicama razmišljaju. Ako decu slušamo kada nam govore šta im se događa sa šest godina, verovatno će nam nešto ispričati i sa šesnaest!!!

 

Za roditelje budućih prvaka

(psiholog škole)

DECA NEOPREZNO OSTAVLJAJU PODATKE !!!

 

Koristeći internet, deca školskog uzrasta izlažu se raznim rizicima, što potvrđuje i podatak prema kome je čak 11% njih prihvatilo i otišlo na sastanak sa osobom koju je upoznalo preko interneta. Čak 35% učenika ostavljalo je lične podatke na svojim profilima na društvenim mrežama ili blogovima, rizikujući njihovu zloupotrebu.

Više od 14% devojčica i 5% dečaka izjavilo je u istraživanjima da je bilo izloženo  elektronskom seksualnom nasilju od strane vršnjaka.

 

• Više od 80% učenika osnovnih škola poseduje mobilni telefon, i pristupaju internetu preko mobilnog telefona
• Više od 90% ispitanika koristi računar
• Skoro polovina ispitanika iz nižih razreda osnovne škole  i 90% učenika srednjih škola  svakodnevno pristupa internetu
• Srednjoškolci, češće nego osnovci, posećuju sajtove za koje veruju da bi im ih roditelji zabranili
• U ulozi žrtve snimanjem mobilnim telefonom ili kamerom, našlo se 8% četvrtaka, 9% starijih osnovaca
• Među učenicima četvrtog razreda osnovne škole, 16% je izjavilo da je čulo ili videlo da je neko od njihovih drugova ili drugarica doživeo neprijatnost putem računara ili mobilnog telefona, dok je među starijim učenicima taj procenat 26%
• Na socijalne mreže redovno je uključeno 80% srednjoškolaca, i 65% starijih osnovaca, kao i 46% četvrtaka

 

 

Istraživanje o izloženosti nasilju osnovaca i srednjoškolaca

Ministarstvo prosvete

 

Razgovarajte sa tinejdžerom a da se ne posvađate!!!

Pubertetska faza deteta je veliki izazov za  roditelje. Kod tinejdžera emocije su burne kao i reakcije. To često u roditelju izaziva osećaj nemoći. Međutim, roditelj ne sme da reaguje impulsivno, već da ostane hladne glave i da razmisli o pristupu.

U pubertetu, kod deteta se javlja potreba za samostalnošću. Zato će ono pokušati da se razlikuje od roditelja i svega što je naučilo u kući, i da razvije nešto što je samo njegovo. To su one situacije kada dete želi specifičnu frizuru, način oblačenja, pirsing i sl. Ovo treba da se ohrabruje ali i da se drži pod kontrolom!

U odnosu sa buntovnim detetom, najvažnije je da roditelj bude delimično popustljiv. Ako suzbija svaki detetov pokušaj autonomije, ono će se još rizičnije ponašati.

Roditelj bi trebalo da odobri bar neke od detetovih želja, naravno, one najbezopasnije, čak i ako nisu po njegovom ukusu. To je način  da pruži podršku razvoju samostalnosti i samopouzdanja deteta. Tako roditelj postaje saveznik a ne protivnik!

ŠTA KADA DOĐE DO OPASNOG PONAŠANJA?

Odrasli treba da budu pažljivi u takvim situacijama i da najpre razgovaraju sa detetom zašto mu je potrebno takvo ponašanje. Treba da pokažu razumevanje, da bi se dete otvorilo, što zahteva beskrajno mnogo strpljenja! Međutim, roditelji sa najčešće uplaše i odluče se za zabrane kao najbolje rešenje. To je najčešća greška. Roditelj mora da razume dete. Treba da pažljivo navede argumente  koji idu u prilog tome zašto on ne sme da dozvoli određeno ponašanje.

ŠTA DA ČINITE?

• Prihvatite društvo tinejdžera! Njima je u tom periodu potrebna “velika ekipa”, na taj način pokazuju svoju pripadnost!
• Ako se neko ponašanje zabranjuje, mora nešto i da se dozvoli. Dobar pristup je da se ponudi  neka zamena!
• Fleksibilnost koju traže od deteta roditelji moraju da pokažu! Treba da budu strpljivi i da pronađu zajednički jezik sa detetom.
• Svađe su normalne u periodu odrastanja. Ali i pored svih svađa i odbijanja, najveći oslonac tinejdžerima kroz buran pubertet jesu upravo roditelji!
• Fizička nežnost je od životnog značaja za decu i adlolescente. Zagrljaji mogu da pobede bes, brige, utučenost, stres, usamljenost i strah!

 

Da grickanje noktiju postane prošlost...

Deca obično počinju sa ovom navikom u periodu od četvrte do sedme godine. Uzroci grickanja noktiju mogu biti različiti, od dosade do nelagodnosti.

Priča o grickanju noktiju počinje još u periodu kada dete doji. Kada prestane dojenje, ono počinje da sisa prst kako bi obnovilo osećaj koji je zapamtilo kao prijatan. Nakon toga dete otkkriva kako može i da gricka nokte, i ova navika počinje...

Uz grickanje noktiju dete pokušava da prevaziđe trenutnu nelagodnost koju je osetilo. Grickanje noktiju povezano je sa nekim negativnim ili neprijatnim osećanjem deteta koje može biti prosto dosada ali i nešto ozbiljnije. Deca obično grickaju nokte kada su nervozna, uplašena, ljuta, kada osećaju neku vrstu nesigurnosti...Jedna od ovakvih situacija je rođenje brata ili sestre npr, kada se dete plaši da će izgubiti naklonost roditelja pa je ljubomorno, uplašeno i usamljeno...

Zato roditelji prvo treba da razgovaraju sa detetom, da otkriju da li postoji nešto što ga muči. Pravovremena reakcija roditelja može da prekine ovu ružnu naviku.

Najbolje je posmatrati dete i videti u kojim situacijama gricka nokte, razotkriti neprijatna osećanja koja ih na to navode i pomoći mu da se reši ove ružne navike.

Nikako nije poželjno stalno opominjati i kritikovati dete koje gricka nokte, jer to može da ima i potpuno suprotan efekatm pa da se ponašanje koje je nepoželjno još više učvrsti!

 

Kako prepoznati dečje strahove?

Roditelji koji su suočeni sa strahovima svoje dece, često osećaju potrebu da svoje mališane zaštite od tog neprijatnog osećanja na sve moguće načine. Polazište uobičajenog razmišljanja o strahu je da je strah nešto što je u osnovi loše. A da li je baš tako?

Strah je primarna emocija, urođena odbrambena rekcija organizma na pretnju. Kada jedinka doživi neki ugrožavajući stimulus, na fiziološkom planu  se javljaju promene kao što je ubrzan rad srca, povišeni pritisak, napetost mišića...Ovako se organizam aktivira kako bi se izborio sa pretnjom.

Deca  se češće od odraslih parališu usled doživljaja straha, a karakteristična je i reakcija bežanja, vrištanja i plača.

Nije dobro ni da se dete baš ničega ne plaši. Neki autori navode da nedostatak strahova kod dece na uzrastu od tri do pet godina može biti naznaka da nečto nije u redu.

Postoje RAZVOJNI i NEUROTSKI strahovi.

Razvojni strahovi su normalan pratilac detetovog razvoja i  najčešće prolaze spontano. Za njihovo prevazilaženje je uglavnom dovoljno podržavajuće porodično okruženje i emocionalna stabilnost u porodici.Treba praviti razliku između ovih strahova i neurotskih strahova  koji se vezuju za visoko stresne situacije i traumatske doživljaje i za njihovo prevazilaženje potrebna je stručna psihološka pomoć.

Neurotski strahovi se nekada mogu razviti iz nemogućnosti prevazilaženja razvojnih strahova, usled neadekvatne reakcije sredine, a prvenstveno roditelja, na potrebe deteta ali i usled smanjenih razvojnih kapaciteta samog detea. To znači da su roditelji najčešće krivi za nastanak i učvršćivanje ovih strahova kod dece!!!

Odrasli, iz razloga što im se dečji strahovi čine glupavi a deca previše bespomoćna u borbi sa njima, skloni su da se ponašaju na dva načina. Često reaguju tako što deci pokušavaju da objasne da nema razloga za strah, pokušavaju da ih uvere tako što ih izlažu “benignim“ situacijama kojih se deca navodno neopravdano boje i neretko gube strpljenje. Druga reakcija je prezaštićivanje i uklanjanje svake naznake pretnje iz detetovog okruženja, ulivanje osećanja sigurnosti po svaku cenu.

Obe ove reakcije su neprimerene i nikako ne rešavaju problem. Bez obzira na to kako nama detetov strah izgleda, on je za dete uvek realan. Takođe, ukoliko ne dozvolimo detetu da oseti strah, onemogućićemo ga da razvije sposobnost da se štiti, da prepoznaje opasnosti i da razume svet. Uvek treba da imamo na umu da pored toga što je deci potrebna zaštita, takođe ih je potrebno naoružati alatom za samostalan život, koji će voditi kada se od nas odvoje.

Deca mogu o strahovima da govore potpuno otvoreno, ali mogu i da negiraju da postoji problem (naročito dečaci), da postanu emocionalno obamrla, agresivnija u igri, da stvaraju napetu situaciju tokom igre, da izbegavaju nove situacije, razvijaju razne simptome kao što su bolovi, problemi sa snom ili ishranom!Ako vaše dete ne želi da razgovara o tome, ohrabrite ga da napiše izmišljenu priču o drugoj osobi sa istim strahovima ili da nacrta sliku o tome šta se može desiti.

 

ANKSIOZNOST je normalno emocionalno stanje koje svi osete u raznim trenucima u životu. Usko je povezano sa strahom, samo što je anksioznost vezana za očekivani, predviđeni strah od nečega što će se desiti u budućnosti. Za opisivanje anksioznosti koriste se reči kao zabrinutost, strepnja. Ona uvek predstavlja očekivanje, anticipiranje nekog neprijatnog događaja, dok je strah realniji i javlja se kada smo direktno izloženi tim događajima od kojih strahujemo.

 

Genetika svakako igra važnu ulogu u razvoju anksioznosti, jer deca čiji su roditelji anksiozni imaju 11 puta veće šanse da razviju ovaj poremećaj. Takođe, podložna su mu i osetljiva, stidljiva deca. Ovakva deca preterano brinu o svemu, od toga da li će stići da urade domaće zadatke, preko toga da li će se dobro pokazati u sportu kojim se bave, preterano brinu o članovima svoje porodice...Često traže podršku, a mogu da pate i od nagona za povraćanjem, glavobolje, problema sa spavanjem.

 

Deca sa ovim problemom imaju tendenciju za ponavljanjem postupaka ili misli, i to obično one vezane za neki strah.Npr, iz straha od pljačkaša, dešava se da stalno , uzastopno po više puta, proveravaju da li su vrata zaključana.

 

Normalno je da deca po nekada osećaju blagi strah i njega ne treba mešati sa anksioznošću. Roditelji treba da se zabrinu tek ako strahovi postanu preterani i dete zbog njih ne uspeva da funkcioniše u svakodnevnom životu. Stručna pomoć je potrebna ako primetite da strahovi sprečavaju dete u učestvovanju u aktivnostima kojima bi volelo da se bavi i kojima se bave njegovi vršnjaci...Neka deca, naravno, sama prevaziđu svoje strahove, ali neka, ukoliko ne dobiju pomoć stručnjaka mogu da doživljavaju ozbiljan stres tokom života kao rezultat anksioznostu

U svakom slučaju, ukoliko ste zabrinuti zbog nekog dečjeg straha, posavetujte se sa psihologom oko najboljeg načina rešenja tog problema.

 

Pismo roditeljima – Opis procesa IOPa

Poštovani roditelji,

Ova informacija opisuje ukratko proces razvoja individualnog obrazovnog plana (IOP).

Kada učenik ima neku smetnju, invaliditet ili potrebe za podrškom u obrazovanju pravi se IOP.

IOP je veoma značajan dokument za decu iz osetljivih grupa i za one koji učestvuju u njihovom obrazovanju. Svrha IOP je da se podrži uspeh učenika.

IOP je pisani plan koji sadrži određene informacije o detetu i daje pregled aktivnosti učenja i aspekata obrazovnog programa osmišljenog za ispunjavanje njegovih ili njenih jedinstvenih potreba.

IOP opisuje individualizovane opšte ciljeve, prilagođavanja i/ili modifikacije i stručnjake koje treba obezbediti i sadrži mere za praćenje uspeha.

IOP pravi školski tim za inkluzivno obrazovanje, kroz proces saradnje i konsultacija sa roditeljima i dobijanje informacija od njih. Planiranje najčešće uključuje roditelje, stručnog saradnika, razrednog starešinu i/ili predmetne nastavnike koji rade sa učenicima koji imaju potrebu za podrškom u obrazovanju. Pored njih u planiranje se mogu uključiti i pedagoški asistent ili stručnjak van naše ustanove koga predlaži roditelj/staratelj.

Roditelji su ključni učesnici u IOP timu. Oni dobro poznaju svoje dete i mogu da govore o sposobnostima i potrebama svog deteta. Oni mogu da daju uvid u to kako njihovo dete uči, koja su njegova ili njena interesovanja, kao i o drugim aspektima deteta koje samo roditelj može da zna. Kao partneri u procesu razvoja IOP, roditelji dobijaju dragocen uvid u uspehe i izazove svog deteta u školi.

U skladu sa novim krovnim zakonom o obrazovanju, roditeljima učenika iz osetljivih grupa mora se dati mogućnost da sarađuju na izradi IOPa svog deteta. Škola je obavezna da razvije saradnju i pruži podršku roditeljima da ravnopravno učestvuju u ovom procesu.

 

Porodični odnosi mogu da budu i uzrok i lek za mucanje

Ukoliko ste primetili da vaše dete muca, nemojte čekati predugo, obratite se lekaru. U Beogradu postoji nekoliko centara za pomoć deci sa smetnjama u govoru, ali i lgogped u domu zdravlja moći će da vam pomogne.

OSNOVNI POKAZATELj Mucanje je poremećljj govora u kome često govor biva prekinut ponavljanjem pojedinih slogova ili reči ili osoba ne može da započne govor, odnosno izgovaranje pojedinih reči. Prekidi u govoru mogu biti praćeni učestalim treptanjem očiju, drhtanjem usana... Ovakva se situacija javlja svaki put kada osoba pokuša da izgovori neku reč.

UZROCI Različiti su uzroci mucanja, npr. Kada postoje tazličita oštećenja mozga (cerebralna paraliza, epilepsija, oštećenja prilikom porođaja) , ali najčešće se javlja kao posledica sredinskih faktora: doživljenog, straha, konfliktne situacije u porodici, razvoda roditelja, rođenja brata ili sestre, smrti bliskog člana porodice, polazak u školu ili promena škole ili, što je veoma važno pomenuti, kod dece ptezahtevnih roditelja (kada dete ne može da ispuni prevelike zahteve roditelja) Takođe, uzrok može da bude i ulazak u pubertet, pa bi tada roditelji naročito trebalo da vode računa o tome kako dete govori.

PORODIČNA SITUACIJA I MUCANjE Kompletna porodična situacija može uticati na razvoj, kao i na izlečenje mucanja. Konfliktni odnosi u porodici, prezahtevni roditelji ili zanemarivanje deteta svakako mogu podstaknuti mucanje, koje se može javiti i kod dece koju često prekidaju, ispravljaju ili ućutkuju tokom govora. Najbitnije u svemu je da roditelji na vreme potre pomoć i savet logopeda, jer sam tretman i brzina oporavka zavise od pravovremene pomoći deci i roditeljima. Preporučuje se da se napravi procena mucanja kod dece koja mucaju duže od šest meseci, a potom bi rodizelji trebalo da počnu da se edukuju u oblasti preoblikovanja detetove govorne okoline da be se proredili epizode s mucanjem Roditelje NE BI SMELI kažnjavati dete zbog isprekidanog govora ili tražiti da ponavlja isprekidanu reč dok je tačno ne izgovori, kao ni da nagovaeaju dete da govori pred velikim brojem ljudi. Treba pažljivo da ih saslušaju, da govore polako, nastojeći da na taj način afirmativno gledaju na problem, koji je u velikom broju slučajeva moguće rešiti.

Dečaci češće mucaju od devojčica, čak do tri puta više. Smatra se da je uzrok sporije sazrevanje nervnog tkiva, što uzrokuje da kasnije i progovore u odnosu na devojčice