ИНКЛУЗИВНО ОБРАЗОВАЊЕ

По дефиницији УНЕСКО-а, инклузивно образовање се односи на могућност школе да обезбеди квалитетно образовање свој деци, без обзира на њихове различитости. Инклузија се дефинише као процес препознавања и одговарања на различите потребе деце, кроз повећање учешћа у  учењу, културном животу и животу заједнице, као и кроз смањивање искључивања из школовања.

Школа мора да буде отоворена за све ученике, уз посебно усмеравање пажње на децу са сметњама у развоју и децу из маргинализованих група. Сва деца заслужују да буду део школске заједнице, без обзира на њихове снаге и слабости у појединим областима. Права сваког детета на школовање морају бити уважена и поштована.

Србија је проблемом инклузије почела да се бави тек 2000. године, када је донет низ законских и подзаконских аката којима се постављају темељи такозваног инклузивног, свеобухватног система образовања, чији циљ би требало да буде развој дечје личности, талената, менталних и физичких способности до њихових крајњих могућности, као и припрема детета за активан живот у заједници.

Осим Конвенције  о правима детета, постоји још читав низ међународних уговора и националних закона којима се регулише право на образовање, унапређење положаја деце из осетљивих група, забрана дискриминације и слично.

Међу њима су Конвенција о правима особа са инвалидитетом, Конвенција о забрани дискриминације у образовању, Устав Републике Србије, Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, Закон о основама система васпитања и образовања.

Не постоје прецизни подаци о броју деце која су искључена из васпитно-образовног система, јер у Србији не постоји обједињена база података те врсте, те се стручњаци позивају на податке УНИЦЕФ-а , где се наводи да је чак 85% деце са сметњама у развоју, или из маргинализованих група, ван система васпитања и образовања.

У Србији се са проблемом неукључености у систем васпитања и образовања највише суочавају деца из маргинализованих група-деца без родитељског старања, деца са улице, деца у сукобу са законом, деца која живе са АИДС-ом, јер им је отежан па чак и онемогућен приступ образовању.

Укључивање деце са тешкоћама у развоју у редован образовно-васпитни систем, подразумева постепено гашење система сегрегираног школовања као и јачање подршке породицама и наставном особљу за рано утврђивање сметњи, прилагођавање програма као и правилно усмеравање средине, посебно вршњака.

Процедуре су до данас у приличној мери утврђене, а механизми за остваривање инклузивног образовања релативно јасни и доступни.

Одлуку о томе да ли ће дете бити уписано у редовну основну школу или у основну школу за образовање деце са сметњама у развоју доноси искључиво родитељ. Редовна школа не сме да одбије упис детета, док су школе за децу са сметњама у развоју дужне да пруже деци исту врсту подршке као и редовне. Та подршка се огледа пре свега у изради Индивидуалног образовног  плана за свако дете са посебним образовним потребама.

Уколико васпитач, учитељ или наставник утврди да дете заостаје  у учењу у односу на другу децу, израђује се Педагошки профил детета на основу података о учењу, комуникацији са другима, социјалним вештинама, самосталности и слично, да би се утврдили облици могуће подршке детету, односно предузео индивидуализован начин рада.

Мере индивидуализације подразумевају да школа и наставник отклоне препреке или олакшају њихово савладавање у складу са потребама које дете може имати – од прилагођавања простора рампама за колица, осмишљавања посебних облика активности или посебног распореда, до прилагођавања наставних метода, начина испитивања, правила понашања и комуникације.

Уколико ове мере не дају довољно резултата, школа је у обавези да изради Индивидуални образовни план за део или област у оквиру једног предмета, један предмет, групу предмета или за све предмете, као и за ваннаставне активности.

Индивидуални образовни план је писани документ који садржи циљ образовно-васпитног рада, односно промену која додатном подршком треба да се достигне укључујући и особе које ће детету пружати додатну подршку, као и временске рокове.

Помоћ и додатну подршку ученицима, а у складу са њиховим потребама, пружа и педагошки асистент, који сарађује и са наставницима. У зависности од потреба може бити ангажован и персонални и асистент који детету помаже невезано за наставу, за вођење детета у школу, исхране,одласка у тоалет и слично.

У нашој школи постоји Тим за инклузију и пружање додатне подршке ученицима,  чији координатор  је психолог Јелена Станић.

Тим сарађује са релевантним установама као што су Саветовалиште за децу и омладину, Завод за психофизиолошке поремећаје и говорну патологију „Професор др Цветко Брајовић“, Основна школа „Сава Јовановић Сирогојно“, Школа за децу оштећеног слуха „Радивој Поповић“, Школа за децу на болничком лечењу „Др Драган Херцог“, Интерресорна комисија општине Земун, Удружење „Вилијамс“ из Новог сада, за децу са истоименим синдромом, Дом здравља у Батајници и  Дом здравља у Земуну.