Интервју са др Ранком Рајовићем о васпитавању деце и грешкама које родитељи чине можете погледати овде.

Драги наши ученици и родитељи, сви заједно смо се затекли у једној веома стресној и надасве тешкој ситуацији. За све нас непознатој. Није чудно да у свима нама изазива стрепњу, бројна питања и недоумице. Наши ученици су навикли да се психологу и педагогу, дакле Јелени и Ани могу обратити УВЕК. Тако настављамо и сада, само, силом прилика, на другачији начин. Не видимо се свакодневно, али знајте да смо увек ту за вас и ваше родитеље/старатеље.

Уколико имате било какво питање, треба вам савет психолога или педагога,било шта у чему бисмо вам могле помоћи, обратите нам се на мејл

mitraljeta.ppsluzba@gmail.com.

Молимо све вас да приликом наше комуникације не буде грубих шала или било каквих врста непристојности, што, најискреније и не очекујемо, познајући нашу дечицу!!!

Приликом постављања питања нагласите да ли га упућујете психологу или педагогу и очекујте одговор у најскорије време!

До тада будите добри, слушајте родитеље и одговорно се понасајте у вези са својим здрављем, по мало учите, по мало вежбајте и радите оно што највише волите колико то сада услови дозвољавају.

Надамо се да ће све ово ускоро бити иза нас, да ћемо се што пре гурати нашим школским ходником уз школско звоно и вашу веселу грају. Знајте да вас ваши наставници и Ана  и Јелена мнооого воле и да нам недостајете!!!

Док не будемо опет заједно поздрављамо вас!!!

Ваше Јелена и Ана

КО ВАМ У СРБИЈИ МОЖЕ БИТИ ОД ПОМОЋИ:

• Министарство здравља
• Министарство просвете
• Министарство рада и социјалне политике
• Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију (бивши Дефектолошки факултет)
• Друштво дефектолога Србије
• Удружење логопеда Србије
• Институт за мајку и дете „Др Вукан Чупић“
• Институт за ментално здравље
• Институт за експерименталну фонетику и патологију говора
• Завод за психофизиолошке поремећаје и говорну патологију “Проф. др Цветко Брајовић“
• Специјална болница за церебралну парализу и развојну неурологију
• Центар за смештај и дневни боравак деце и омладине ометене у развоју (Центар)

УДРУЖЕЊА/ ПОРТАЛИ/ БЛОГОВИ/ ФОРУМИ:

• Интернет портал намењеном људима са хендикепом/инвалидитетом или особама са посебним потребама
• Едукација и рехабилитација
• Удружење родитеља особа са дислексијом
• Приче из живота детета са посебним потребама
• Форум Родитељ
• Удружење „Родитељ“
• Часопис „Мама“
• Магазин „Моје дете“
• Савез глувих и наглувих Србије
• Савез за дечју и церебралну парализу Србије
• Друштво за помоћ особама са Дауновим синдромом Србије
• Републичко удружење Србије за помоћ особама са аутизмом
• Београдско удружење за помоћ особама са аутизмом

Један директор школе, који је желео да његово име остане анонимно, написао је 8 савета родитељима који ће им помоћи да одрастање и образовање своје деце испрате на најбољи начин.

Понекад, понашање детета у школи и код куће може драматично да се разликује. Постоје ствари које учитељи виде а родитељи не – можда зато што не желе, а можда зато што не могу. Веома често, преносећи модел васпитања својих родитеља на децу, они не увиђају грешке које праве.

1. Ваша деца вас воле и угледају се на вас. Они опонашају вас, зато, у свему што деца раде, учитељи виде родитеља. Потрудите се да им дате добар пример. Ако се у свакодневном животу понашате агресивно, ако сте нервозни у вожњи, шетњи, куповини, то ће се одразити на понашање ваше деце. У школи се трудим да им будемо пример одмереним понашањем и пажљиво бираним речником, али је родитељски пример ипак на првом месту. Ако дете опсује друга или, што се такође дешава, наставника, верујте да то није научило од нас.
2. Покажите својој деци да су вам важна. Не мислимо овде да им редовно говорите да их волите. Мислимо, конкретно, да спустите телефон кад их видите после школе. Они желе да вам причају о свом дану, али само ако виде да вас то занима више од фотограија пријатеља на Инстаграму. Осим тога, успех у школи биће немерљиво већи ако покажете да је то и вама важно.
3. Вашем детету је неопходан сан. Квалитетан сан. Важно је да се побринете за то да дете на време одлази у кревет. За основце, то значи 21, најкасније 22 часа. Телефонима није место у спаваћој соби. Кад дете одлази у кревет, они би требало да остану у дневном боравку. Исто важи и зародитеље (погледајте ставку 1.)
4. Водите рачуна о исхрани детета. Обилан и здрав доручак је важан да би деца напунила тело енергијом. Веома је важно да деци од малих ногу усадите здраве навике. Ако им дајете кекс да „чешу” десни, штапиће да грицкају док су још у колицима, не чудите се што касније за ручак бирају чипс и кока-колу. Томе сте их сами научили. Уместо тога – здраве грицкалице и ручак који ће припремити код куће и понети у школу. Напомена: 200 динара за ужину у пекари или фаст-фуду није одговорно родитељско понашање!
5. Ствари могу поћи наопачке. Очекујемо да нам отворено кажете ако имате било какве бриге у вези са својим дететом. Такође, кад се нешто догоди, немојте искључивати телефон или игнорисати позиве наставника. Или, још горе, правити непримерене сцене по школскиим ходницима. Такво понашање нам јасно говори од кога се дете научило непримереном понашању.
6. Не верујте баш свему што вам дете каже о школи – чак и ако пријатељи подржавају причу. Кад настане проблем, деца јако добро знају како да вас „дотакну” и како да опрезно скрену кривицу са себе. Немојте експлодирати и обећавати да ћете „сутра у школи направити хаос”. Мирно покушајте да у школи сазнате шта се догодило. Јер, оног тренутка кад деца схвате да ћете радије очитати лекцију наставницима него њему, биће вам веома тешко да успоставите дисциплину и поверење.
7. Друштвене мреже су токсичне за децу. Деца млађа од 13 година не би смела да користе Фејзбук. Ваша је одговорност да спречите да се ваше дете излаже ризицима који су непотребни, а један од њихје и онлајн насиље. Вршњачко насиље је одавно престало да буде само физичко, а ваша је дужност да штитите дете од опасности које прете из виртуелне стварности.

8. Ако подржавате своје дете у томе да су лекције које учи непотребне, а домаћи задатак преобиман, ако не верујете проценама учитеља о томе колико ваше дете зна, ако проналазите изговоре за све што ваше дете ради, или за све што не ради, доћи ће тренутак када ће вам се све то вратити као бумеранг. У неком тренутку, дете ће почети исто да се понаша и код куће. Верујте, лакше је да подржати наставнике од самог почета, па да заједно пронађете начин да деци усадите добре навике, па макар они због тога били незадовољни, а вама цео процес мучан.Јер, резултат ће показати да је било вредно труда.

О васпитавању деце у оном, за родитеље најтежем адолесцентском периоду, када се њихово послушно, умиљато мезимче претвара у осорног, бунтовног туђина, написане су тоне књига, организовано на стотине истраживања и радионица… Па ипак, ојађене маме и тате широм света и даље се свакодневно обраћају за помоћ психолозима, у нади да ће некако разумети и припитомити то дивље, наизглед безосећајно и неукротиво створење које им задаје неописиве муке.

На бојном пољу родитељства, пубертет је једна од пресудних битака, зато је важно да мајке и очеви, пре него што крену у рат – а васпитавање тинејџера умногоме подсећа на то – заузму високу командну позицију, поручује Најџел Лата, дечји психолог и аутор једне од најкомплекснијих и најдуховитијих књига на ову тему “Тинејџери – како им поставити границе, а при том сачувати живце” (издавач новосадски Психополис).

Високи командни положај значи, пре свега-став. Родитељ је као генерал који, пре него што крене у битку, мора добро да проучи непријатеља и терен и одмери потенцијалне губитке и добитке. Мора бити спреман, ако је потребно, на дуготрајну рововску борбу, али и на изненадне експлозије и нападе из заседе. За све ово Лата даје примере из праксе, полазећи од ситуација које су најчешћи узрок сукоба између родитеља и тинејџера: неће да поспреме своју собу, нити да помогну око кућних послова, попуштају са успехом или дисциплином у школи, проводе сате и сате у купатилу или на мобилном телефону, остају изван куће до касно у ноћ, понекад на местима, са друштвом и на начин који родитељи не одобравају, облаче се сувише упадљиво или сувише немарно, брецају се на родитеље, вређају их или игноришу.

Родитељи морају бити свесни да многе од ових ствари њихова деца не чине зато да би им се супротставила, зато што их не воле или зато што се претварају у лоше особе, већ зато што се у процесу одрастања и сазревања осећају изгубљено, збуњено, ни сами не знајући како да се носе са свим телесним, психолошким и емотивним променама које су их снашле. Често погрешно тумаче и своја и туђа осећања и поступке и реагују исхитрено и непримерено услед навале хормона, што делује и на њихов мозак. Зато су склони ризичним активностима, лако плану, подложнији су утицају вршњака, осетљивији на алкохол и дрогу и дуже им је потребно да размисле пре него што донесу неку одлуку.

Маме и тате би требало да им помогну да све то разумеју, прихвате и прегурају. А да би у том процесу и сами сачували здравље и живце, Лата им саветује да, пре свега, не примају к срцу грубости и глупости које им деца говоре, баш као што би поступили са баљезгањима некок шашавог али безопасног рођака – јер тинејџери су баш то – јадничци у чијим главама и није све баш како треба. Уместо да се упуштају у расправу због изјаве или ружних речи које им деца могу упутити, родитељи морају да задрже ауторитет, да истрају на својим захтевима, односно правилима, увек свесни да су они “команданти”.

У “опису посла” тинејџера је да се буне, да трагају за сопственим идентитетом, да освајају слободу, опонирају ауторитетима, искушавају своје крајње границе…И онда користе “оружје за мосовно ометање родитеља”. Прво је збуњивање, рецимо расправу о томе зашто су касно дошли кући скрећу на причу о глади у свету. Уместо да одговарају пред родитељима због својих поступака, они се постављају у улогу тужиоца па сами “пропитују” маму и тату, рецимо, зашто им стално звоцају, зар немају у њих поверења…

Наредна тактика је да искористе тренутну резигнираност родитеља да би, онако узгред, упитали да ли могу да оду негде, купе нешто и слично – обично ће одговор бити потврдан. Делотворно оружје је и изазивање страха, на пример, тинејџер припрети да ће побећи од куће или баталити школу ако му се не удовољи.

Успешне методе су и набацивање кривице и окретање родитеља једног против другог (нарочито ако су обоје презаузети послом или каријером или разведени), изнуривање и сламање родитеља бескрајним понављањем захтева, тактичка мржња – када чују оно чувено “мрзим те” многи ће родитељи бити спремни да попусте само да би задобили њихову љубав.

Ефикасан метод је и “превелик залогај” – тинејџер прво постави захтев за који зна да ће бити одбијен, па онда кобајаги разочаран, упути онај прави, који родитељи прихвате као примеренији. Најзад, последње оружје јесте насиље. Захваљујући новим законима о заштити деце, родитељи на ударце не смеју да узврате ударцима.

Лата саветује-почните изградњом стабилног односа. Будите родитељ, а не друг свом детету, чврсти и истрајни у својим ставовима. Контрола над ситуацијом мора увек бити у вашим рукама, макар вас то болело. Будите стабилна стена, а не променљиво море. Адолесцентске испаде не смете примати к срцу. Не показујте болећивост, страх и неодлучност. Утврдите правила и тражите да се поштују. Пронађите тачке повезаности са својимдететом. Користите правилне знаке интерпункције у комуникацији: тачка је увек боља од упитника, зареза или три тачке. Проблем тинејџера не претварајте у свој – ставите им до знања да ако не спреме собу или се врате кући касније него што сте се договорили, биће кажњени и то је зато што нису поштовали правила.

Смернице у одгајању дечака су једноставне – само будите ту. Играјте на карту њиховог прагматизма – урадиће оно што тражите ако схвати да се и њему то исплати. Одредите границе – шта очекујете, шта је награда а шта казна. Утврдите какве се емоције крију иза његовог набуситог понашања. Нарочито важи за мајке-немојте га размазити, не спремајте му ужину за школу, немојте дизати фрку и звоцати око сваке ситнице, не гњавите га причом. За очеве-укључите се у његов живот, посветите му своје време, немојте осујећивати његову мајку, не будите превише попустљиви, прихватите га онаквог какав јесте, било да је смотанко који не воли спорт или љубитељ чудне музике…

Са девојчицама је ситуација знатно тежа. Девојчице су у пубертету непредвидиве, бескрајно компликоване и сасвим неупоредиве са вршњацима. Показала су истраживања да је и њихов мозак другачији. Од 11. До 13. године она је незграпно створење прокупирано својим манама. Између 14. И 16. године почиње њена борба за независност, постаје емоционални немилосрдна али још радо говори о својим надама и плановима. Од 17. До 19. године већ и звучи као одрасла особа, њен мозак је у стању да сагледава ствари из шире перспективе, дакле, и из угла њених родитеља, мада се и даље повремено јављају емоционалне буре.

И овде важи-будите уз њу, пружите јој уточиште од вртоглавог света око ње. Потрудите се да сматра нормалним да са вама прича о свему шта јој се дешава-то су некада тешке и непријатне ствари, немојте је осуђивати. Одредите структуру вашег односа и границе њеног понашања. Помозите јој да се суочи са стварношћу, да је у реду то како се осећа и како изгледа. Нарочито за мајке – не наседајте на њене увредљиве испаде, будите јој узор. Јако је важно да види да сте ви задовољни собом, својом личношћу и својим изгледом. Препознајте и искористите тренутке када је спремна да вам се поверава.

Савет за очеве – не плашите се промена које запазите код ћерке. Не покушавајте да јој приступите из “женског угла”. Не будите превише попустљиви. Будите јој узор, нарочито у вашем опхођењу према њеној мајци и осталим женама, показујући како бисте желели да се према њој односи њен будући партнер. Посветите јој време, има много ствари које можете радити заједно.

У свакој ситуацији која прети сукобом између родитеља и тинејџера, они би требало заједнички да поставе три питања – где је све кренуло наопако, шта би било боље од овога и шта урадити да би се то постигло? Одговор води разрешењу кризе.

Као важан принцип у васпитавању тинејџера он истиче стално доношење одлука – ако се колебате, ако одустанете и повучете се, ако вас савладају осећања – онда сте готови, изгубили сте рат. А биће ситуација када бисте најрадије тако и поступили. Онда се сетите четири племените истине будизма-живот је патња, лоше ствари се догађају, баш као и лепе, помирите се стим и гурајте напред.

Не постоје савршени родитељи нити савршена деца!!!

Нова болест, које многи нису свесни, а манифестује се сталним држањем телефона  и седења за компјутером подразумева психотерапеутски приступ и употребу лекова због смањења узнемирености, повратка сна, поправљања расположења и воље. Две трећине старијих од 40 година је слабо електронски писмено, тако да нису свесни погубних утицаја којима су млади изложени.

Нерационална употреба компјутера и мобилних телефона, окупираност видео играма, дописивање са невидљивим пријатељима са „мреже“, полако али сигурно оставља последице, нарочито код деце предшколског и школског узраста, али и тинејдзера. Иако се не ради о хемијској зависности, као код дроге и алкохола, електронска зависност на исти начин мења  баланс неуротрансмитерау мозгу и захтева лечење. Без стручне помоћи психотерапеута  и породичне подршке, млади људи тешко проналазе излаз из лавиринта у који су ушли и повратак из виртуелног у реалан свет је отежан. Терапија некада захтева и употребу лекова, у циљу снижења узнемирености, регенерације сна, поправљања расположења и воље. Неопходно је подићи радне способности и жељу за дружењем са вршњацима. Организоване породичне и вршњачке активности имају значајну улогу у решавању проблема електронске злоупотребе и враћању стварном свету живљења.

1. ШТА ЈЕ ЕЛЕКТРОНСКА ЗАВИСНОСТ И КАКО ЗНАМО ГДЕ ЈЕ ГРАНИЦА ИЗМЕЂУ УПОТРЕБЕ И ЗЛОУПОТРЕБЕ  ИНФОРМАТИЧКИХ СРЕДСТАВА БЕЗ КОЈИХ СЕ НЕ МОЖЕ ЗАМИСЛИТИ САВРЕМЕНИ ЖИВОТ? Требало би разликовати термине коришћење, злоупотреба и зависност. Коришћење дигиталних „справица“ као што су компјутери, таблет рачунари и све потентнији мобилни телефони са собом  носе и све веће ризике. Они су истовремено и лек и отров, све зависи од начина на који се користе. Оно што разликује злоупотребу  од коришћења је сврха за шта се нешто употребљава. Када употреба постане бесциљна онда је на делу злоупотреба, и у крајњем исходу зависност. Исто као и код алкохола, може бити лек ако се попије тинктура са лековитом биљком, али када изгубимо контролу, улазимо у злоупотребу, нарушавамо здравље, губимо пријатеље, посао…
2. ИНТЕРНЕТ ЈЕ МИЛИОНИМА ПРОМЕНИО ЖИВОТ, ИЗЈЕДНАЧИО БОГАТЕ И СИРОМАШНЕ, ДЕЦУ ИЗ ВЕЛЕГРАДА И ПРОВИНЦИЈЕ, ЈЕР ЗАХВАЉУЈУЦИ ГООГЛЕ-У ПОДЈЕДНАКО БРЗО СТИЖУ ДО РАЗЛИЧИТИХ ИНФОРМАЦИЈА. Да ли у тој заводљивости лежи и главна опасност да се не пође неким другим путем. Родитељи треба да обрате пажњу у коју сврху деца користе ова средства. Ако им служе за стицање нових знања, помажу при учењу и школовању, да сликом и текстом, па и видео материјалом дочарају неко сувопарно градиво које морају да савладају, онда интернет може бити од велике користи. Али чешће, на жалост, интернет служи за бескорисно губљење времена, за бесомучно играње игрица, за дописивање преко „фејса“ које је само себи сврха, уз илузију да смо „умрежени„ са другима и да имамо пријатеље… заводљивост је у пружању илузије да водимо друштвени живот и да смо равноправан и признат учесник.
3. КАКО РОДИТЕЉИ МОГУ ДА ПОМОГНУ ДЕЦИ, ПОСЕБНО АКО СУ У МЛАЂОЈ ДОБИ И АКО САМА НЕ УМЕЈУ ДА УОЧЕ ГРАНИЦУ ИЗМЕЂУ КОРИСТИ И ЗЛОУПОТРЕБЕ? Да ли је контрола у том случају лек који спречава злоупотребу? Родитељи, а посебно они који имају децу до 12 година, морају да пронађу одговарајуће начине надзора. Он се може спроводити кроз ограничавање кредита за мобилне телефоне или времена за коришћење компјутера. Сасвим је довољно ако млад човек проведе сат времена за игрице, инстаграм, фејс и друге друштвене мреже. Родитељи би требало да више времена проводе са својом децом и спознају њихове афинитете и таленте. На жалост, све чешће се ово „упознавање“ дешава се у саветовалиштима и ординацији.
4. КОЛИКО СУ РОДИТЕЉИ СТРУЧНИ ДА ВРШЕ КОНТРОЛУ? ОБИЧНО СУ ДЕЦА БОЉИ ИНФОРМАТИЧАРИ… Да би родитељи разумели децу, морају да разумеју и електронику и дигиталне медије, а многи од њих кажу да јако мало познају ту материју. Зато морају да уче да би могли да одговоре својим дужностима и да покажу интересовање. Ни деци није лако. Интернет садржаји су јако привлачни на изглед, а њихова радозналост их лако увуче у тај виртуелни свет. Електронска зависност је „стелт“ зависност, она је невидљива, али и те како мења мозак детета и младих, јер делује на трансмитере као и марихуана или алкохол. ДЕТЕ ПОСТАЈЕ НЕУСПЕШНО У УЧЕЊУ, НЕ ИСПУЊАВА СВОЈЕ ОБАВЕЗЕ, НЕНАСПАВАНО, УЈУТРО НЕ МОЖЕ ДА УСТАНЕ, ПОСТАЈЕ НЕЗАИНТЕРЕСОВАНО ЗА ДЕШАВАЊА У ОКРУЖЕЊУ…
5. КАКВЕ ПОСЛЕДИЦЕ ИЗАЗИВА ОВАКВА ВРСТА ЗАВИСНОСТИ?Електронска зависност онемогућава стицање емотивних односа, брушење емотивног спектра, а резултат је снижено интересовање за осећања других… Зависници постају емоционално празни, а неадекватност води хроничном незадовољству. И опет, као у лавиринту, беже у електронску зависност у циљу умањења анксиозности…

ЗНАЦИ ПРЕПОЗНАВАЊА ЕЛЕКТРОНСКЕ ЗАВИСНОСТИ – ЛОШЕ ОЦЕНЕ, СЛАБО ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА УЧЕЊЕ, ГУБИТАК ЖЕЉЕ ЗА ДОДАТНИМ АКТИВНОСТИМА, НАРУШЕН БИОРИТАМ. ДЕТЕТУ СЛАБИ ПАЖЊА, ПОСТАЈЕ НЕЗАИНТЕРЕСОВАНО, ОДСУТНО…

6. НА ШТА РОДИТЕЉИ ТРЕБА ДА ОБРАТЕ ПАЖЊУ? Једна од највећих опасности су видео игре, ту се деци сервирају агресивни садржаји пуни деструкције, демони су пријатељим ђаволи заштитници, а противнике треба брутално уништити. Подижу агресивност уз губитак емпатије.

Употреба дигиталних средстава је парадоксално индукована од стране родитеља. Одсутност због посла са једне стране и умор са друге стране, суштински дају исти резултат. Редукују се сати проведени са децом. Деца се окрећу интернету као виртуелној гувернанти.

Када дете нешто уради само или уз дискретну подршку одраслог, оно стиче позитивну слику о себи, јача самопоуздање и осамостаљује се.

Просечно дете у Србији не користи ни део својих способности јер им родитељи, баке и деке непекидно понављају: ”Остави то, ја ћу…” Мајке су на себе преузеле све кућне послове или их, ако имају среће деле с мужевима, док деца, ма колико година имала, углавном пландују.  За разлику од нас,  многи родитељи у развијеном свету,  деци поверавају већи број кућних послова, И задужења, у складу са њиховим узрастом.

Децу треба охрабривати да што више послова обаве сами. У томе можемо да им помогнемо, јер способности које деца стекну у раном узрасту имају важну улогу у развијању уравнотеженог и компетентног понашања.  Стицање одговорности и самосталности,  као и радних навика зависи од захтева које родитељи постављају пред децу.

Обављање различитих,  узрасту примерених кућних послова веома је пожељно јер на тај начин родитељи уче децу да буду самостална и одговорна, али им уједно показују да имају поверења у њих и њихове способности. Деца најбоље уче у социјалној интеракцији и многе од тих активности најбоље обављају заједно са родитељима или под њиховим надзором. Пожељно је да се родитељи са децом договоре око њихових кућних обавеза и послова, те да их због тога похвале.

Деци, свакако приоритет треба да буде учење, али и оно подразумева напор, истрајност, одговорност, јасну структуру и планирање, што се развија и вежба кроз обављање свакодневних кућних послова и других породичних обавеза. Рационално упошљавање деце у обављању кућних послова има превасходно васпитну улогу.  Деца на тај начин уче да не могу увек да раде само оно што воле.

Од 6-7 година дете може да *баца смеће у канту* слаже пескире *брише под* вади судове из машине *упарује чарапе* скупља опало лишће *гули кромпир и шаргарепу *прави салату* ставља тоилет папир у wц

Од 8-7 година може да *ређ асудове у машину* ставља прљав веш у машину *простире и скида чист веш* брише прашину *пакује намирнице по повратку из куповине *мути јаја* шета пса *поставља и поспрема сто*.

Од 10-11 година може да *пере купатило* усиса ватепих *чисти кухињу* припрема једноставан оброк *пришива дугме* помаже у чишћењу гараже нпр.

Са 12 и више година може да *брише подове* мења сијалицу *пере и усисава ауто* шиша живу ограду *фарба зид или ограду* прави списак за куповину и иде у куповину намирница *припрема вечеру* пече хлеб или колач *пере прозоре* пегла мајице *чува млађег брата или сестру*.

Ове технике су толико моћне да их и одрасли могу користити за учење нових језика…

Когнитивни научници још пре неколико деценија установили су да постоји неколико једноставних техника које поуздано могу побољшати квалитет учења.

Ова сазнања могу помоћи свакоме, од основца који очи таблицу множења до пензионера који је уписао курс страног језика.

На жалост, ове технике никада нису заживеле у педагошкој пракси, јер у многоме противрече раширеним предубеђењима о томе како се правилно учи.

1. Мењати окружење.

Таман сте уредили простор за учење вашег будућег Нобеловца и помислили да сада само треба да добро загреје своју столицу у миру и тишини? Заправо, једна соба му уопште није довољна. Учење на једном те истом месту може довести до тога да се на другим локацијама теже присећамо наученог. Мењање окружења током обнављања градива значајно побољшава резултате учења. Како? Мозак током учења прави фине везице између градива које тренутно „сипамо“ у мозак и спољних надражаја из средине у којој се налазимо.

Тако рецимо година одржавања Маричке битке остаје ускладиштена заједно са погледом на пругасте тапете, мирисом новог намештаја и грајом из паркића пред кућом. Ако то исто градиво следећи пут пређемо у библиотеци, гледајући у зелену лампу и слушајући шапат за суседним столом, исто градиво добија нове асоцијације, информације су обогаћене већим бројем веза у мозгу и тако се боље задржавају у сећању. Због тога се препоручује да се сваки пут градиво прелази у различитом амбијенту.

2. Преплитање уместо гомилања.

Исцртали сте „план и програм“ учења за своје дете и предвидели да сат времена ради геометрију а онда сат времена разломке? Или га не пуштате да пређе на учење следеће лекције све док преходну није у стању да одговара у пола ноћи? Много је боље да чешће скаче са области на област. Људи имају обичај да на одређену област у градиву гледају као на планину на коју се треба попети и прећи је пре него што почну са успоном на следећу. У ствари, стално скакање са области на област, са задатака на дефиниције, са неправилних глагола на конверзацију и натраг, даје много боље резултате.

Свако мало постигнуће у учењу се на овај смешта између других на начин, који у памћењу оставља многројне међусобне везе између усвојених информација. Важно је само да су области које се преплићу међусобно повезане у једну над-целину, нема сврхе прелазити са учења главних градова на увежбавање скала на клавиру а затим бекенда у тенису, јер се научено из толико различитих области никако не може повезати и испреплитати у мозгу.

3. Присећање је мајка учења.

Сматрате да је страшно то колико у школи вашу децу малтретирају контролним задацима и тестовима? Кад ти наставници стигну уопште да их уче, кад их стално нешто проверавају?, запитао се многи родитељ. У ствари, можда би било боље да их још ћешће питају и проверавају. Зашто, питате се? Зато што копање по памћењу у потрази за одговорима на питања наставника није само пука репродукција наученог, већ заправо најквалитетнији вид учења.

Научници су утврдили да информације које „вадимо“ из сећања добијају бољи статус у нашој можданој архиви, па им касније још лакше приступамо. Штавише, што се више мучимо да се присетимо нечег, то ће нам та информација остати боље сачувана за убудуће. У једном експерименту, учесници су подељени на четири групе и свака је добила да научи исти компликован задатак. Прва група је четири пута учила и једном проверавала знање, друга је три пута учила и два пута проверавала, и тако до четврте групе, која је само једном учила и три пута тестирала научено. Погодите ко је највише научио? Четврта група, која је највише времена провела у провери наученог и присећању.

Ове технике су толико моћне да их и одрасли могу користити за учење нових језика…

Једна од корисних техника јесте да белешке не пишете док траје час или предавање, већ непосредно по његовом завршетку.

Биће тешко сетити се свега што је речено, али управо док се мозак буде напрезао да репродукује све што сте чули, добар део тога ћете и научити.

4. Нема заборављања.

„Заборавите на заборављање“ каже Бјорк, један од водећих стручњака за питања учења и памћења. Једном када нешто научите, никада то не забрављате. Међутим, управо зато што наш мозак има неограничену моћ скалдиштења, када бисте у свакомтренутку могли да приступите свему што сте упамтили, били бисте потпуно изгубљени у хаосу информација. Због тога се оно што памћење оцени као мање важно, закопава испод приоритета. Када је нешто довољно дубоко закопано, практично је заувек недоступно. Али, управо ту наступа невероватна симбиоза између учењаи заборављања.

Наиме, без заборављања нема ни присећања (које је предуслов учења). Због тога нема сврхе обнављани одређено градиво одмах након учења, док процес заборављања још ње почео. Кључ је у добро темпираном обнављању,у све дужим и дужим временским разумацима након првобитног учења. Тајна „компјутерског“ памћења је у савршеном тајмингу за извлачење претходно наученог градива из сећања ради његовог обнављања. То није лако темпирати – што се дуже чека успех учења је већи, али ако се чека превише, градиво ће бити сувише дубоко закопано и све ће бити узалуд. Ако се прерано крене са обнављањем, мозгу ће бити сувише лако.

5. Илузија знања.

Било да сте задовољни учинком или мислите да је могло боље, сви су изгледи да немате појма колико добро је дете заиста научило током једног грејања столице. То што је са пуним разумеванњем издекламовало лекцију коју је управо учило не значи да ће му она остати у сећању дуже од пар дана. Судбина информација које је управо „усисало“ заправо је још неизвесна, и зависи од будућих корака приликом обнављања и присећања наученог. Ваше дете још мање зна колико је научило – експерименти показују да углавном погрешно оцењујемо сопствени учинак при учењу.

Они који најмање науче често су најзадовољнији ефектима учења. Илузија знања резултат је чињенице да квалитет нашег презентовања управо наученог градива нема никакве везе са његовом трајношћу у нашем памћењу. Штавише, „агресивне“ технике за брзо бубање контрапродуктвне су за дугорочно памћење, али, на жалост, делују ефикасно на прву лопту. Брзи резултати охрабрују, а технике квалитетног учења које се базирају на присећању и сталним проверама знања у први план стављању наше грешке и несигурности, па могу деловати обесхрабрујуће. А људи управо уче правећи и исправљајући грешке.

6. Сви уче на исти начин.

„Мом детету уопште не лежи начин на који предаје учитељица“, „Она је визуелни тип, зато јој не иде учење из сувопарне књиге“… Многи родитељи ће проблеме у учењу код своје деце објаснити специфичним стилом учења који њиховом детету одговара, али који, на жалост, нема везе са оним који се практикује у школи. Научиници, с друге стране, тврде да сви учимо на базично исти начин.

Не постоје визуелни и аудитивни типови, разлике у учењу међу онима који користе леву или десну хемисферу итд. Ниједан експеримент није доказао да одређени људи информације примају брже и боље ако су представљене било визуелно (сликом ли графиконом), звучно (када су испричане) или када оно што учимо можемо и да видимо у простору и опипамо. Разлика је у томе колико ко ужива у одређеном начину презентовања материје, али не и у резултатима учења.

Уместо да троше време и ресурсе да учење прлагођавају различитим типповима ученика, наставници би требало да се усресреде на оно што је заједничко свима. А добро темпиране провере знања, преплитање градива, прављење грешки и њихово исправљање као и мењање амбијента – универзалне су технике које помажу свима.

Деци су у одрастању подједнако важна оба родитеља, а отац у свим фазама има своју природну улогу и на одређени начин даје осећај унутрашње сигурности. Зато је веома важно да са својим дететом успостави што ближи   однос. Отац је подједнако важан и синовима и ћеркама, али се његова улога у одрастању разликује. Дечацима очеви постају веома важни после треће године   као мушки модели за идентификацију, они су им први узор, прва мушка слика. Њихов однос треба да се заснива на конкретним подухватима, заједничким активностима. То подразумева да тата узме сина за руку и да га уведе у свој свет… да иду заједно на фудбал, у радњу, код мајстора… Очеви имају функцију мушког узора и објекта идентификације који доприноси расту и развоју дечака и њиховог полног идентитета. Ипак, да ли ће присуство оца као мушког модела довести до тога да дете одрасте у здраву и задовољну особу, зависи од квалитета тог односа. Очеви који имају заштитнички стил васпитања, знају да поставе границе у понашању детета и показују своја осећања, имају велики значају развоју идентитета. У односу оца и сина обострану идентификацију појачавају и типично мушке ствари – спорт, аутомобили, слободне активности… у таквим ситуацијама очеви боље разумеју дечаке због властитих искустава, развоја и  социјализације. Према неким истраживањима, дечаци који расту уз оца мање су повучени и имају мање агресивног понашања. Међутим, тате често, по инерцији, понављају грубе и непримерене васпитне методе из прошлости на својој деци, нарочито према дечацима, чије је васпитање у нашем друштву строже него васпитање девојчица. То резултира мањим поверењем и слабијом повезаношћу са њима. Све то чини да се данашње тате тешко сналазе уродитељској улози а проблем је тим већи што након пада патријархалног модела у друштву недостаје модел и визија квалитетног оца. Нежност, пажња,   заједничко учење, похвале, па и критике када је то  потребно, основа су здравих породичних односа… Деца пажљиво посматрају однос који влада међу родитељима. Ако су родитељи подршка једно другом, дете ће и само научити да тражи подршку у породици.

Инцест Траума Центар – Београд има задовољство да вам представи свој најновији кратак едукативан филм „КИКО И РУКА“. Филм је настао у децембру 2014. год. у оквиру наступа ОШ „Ђура Даничић“ из Београда на шестом годишњем Наградном такмичењу за основне и средње школе на подручју Србије, чији је организатор Инцест Траума Центра – Београд.

ОШ „Ђура Даничић“ и деца предшколске групе ПУ „Чика Јова Змај“ при овој школи су целокупним наступом послали јасну поруку да је о теми сексуалног насиља неопходно учити у вртићу и школи како би деца била спремна да препознају и супротставе се сексуалном насиљу.

Филм је намењен примени у свакодневном животу вртића и у учионици у оквиру редовног наставног програма основних школа.

Филм је доступан на српском и енглеском језику на следећим линковима (само кликните!)

српски https://www.youtube.com/watch?v=OBKPDcGMnwE

енглески https://www.youtube.com/watch?v=-4fPI6h-0EU

Инцест Траума Центар – Београд је, за Републику Србију, званицан носилац Кампање Савета Европе „1 ОД 5“ и филм доприноси димензији Кампање под називом „Реформе у образовању“.

Многи родитељи су мишљења да је, када су деца непослушна, један од најбољих одговора на такво понашање  став сносићеш последице зато што си немиран. Сви се углавном слажу да када дете пустите да искуси такве последице које његово понашање може да изазове, више се неће понашати на такав начин и да ће схватити где греше. Звучи логично. Али ипак није…

Када се указује на последице, овакав став најчешће упућује на кажњавање, а оно готово увек има саупротан ефекат од оног који желите да постигнете у васпитавању детета.

Следећи пут када ваше дете одбије да послуша ваш савет уместо што ћете почети да вичете на њега и дозволити да вас обузме бес, покушајте да употребите неки од ових трикова.

1. Пустите дете да само реши проблем. Деци је по некада потребно само да их поштујете и да верујете да су они сами спремни и да могу да реше одређени проблем или ситуацију. Интересантно је да деца веома воле када им понудите да преузму одговорност у некој ситуацији.
2. Потрудите се да заједнички нађете решење које одговара и вама и њему. Уколико дете понуди неко решење за које вам се учини да није баш одговарајуће, рецимо одлаже прање зуба, покушајте да му објасните зашто је то важно и нађите решење које ће и њему одговарати.
3. Преформулишите ваше наредбе-Уместо што ћете рећи Иди одмах да опереш зубе, много боље звучи Сада можеш да одеш и опереш зубе.Директна наредба позива на бунтовништво и одбијање док ће другачији приступ имати ефекта.. Немојте наредбу формулисати тако да дете може да одговори са ДА или НЕ, а такође ни да му нудите више опција Хоћеш ли прво да обучеш пиџаму или да опереш зубе?
4. Спустите се на ниво свог детета. Уместо што ћете викати ако није урадило оно што сте га замолили, покушајте да на миран начин поновите оно што желите да учини.
5. Боље спречити него лечити – Пре неке промене дајте детету времена да се привикне на оно што од њега очекујете, размислите о томе шта обично доводи до проблематичног понашања и предузмите мере које би превенирале тако нешто.Уколико дете одбија да уради нешто, увек се потрудите да му оставите мало времена за то, немојте га одмах излагати притиску.
6. Када вам дете пркоси, радије се фокусирајте на побољшање вашег односа него на успостављање дисциплине. Добар однос са вашим дететом је основа свега.Уколико је дете агресивно и непослушно, то често може да буде и његов позив за успостављање бољег односа са вама.
7. Побрините ссе да ваша објашњења буду прилагођена узрасту вашег детета
8. Увек размотрите корен проблема.Понашање детета указује на то да му је потребна помоћ да се избори и да разуме сопствене емоције. Стога, и уколико су непослушна, деца на тај начин покушавају да скрену вашу пажњу. Уколико не поступе на начин који ви очекујете од њих, кажњавање неће много помоћи. Потрудите се да разумете и уважите његове емоције и да га разумете у потпуности и оно ће бити отвореније да вас послуша и да усвоји ваше захтеве.
9. Размишљајте рационално. Потрудите се да савладате емоције и љутњу која се често јавља када дете одбија послушност
10. Упутите их на природне последице које њихови избори могу да донесу. Ово не значи да ћете пустити дете да само закључи због чега је важно носити штитнике током вожње ролерима, али га можете пустити да у неким мање опасним животним ситуацијама научи шта се може десити уколико направи погрешне изборе, јер је искоство најбољи учитељ.Ви увек будите уз дете као подршка и саветодавац.

Развод брака и све оно што му претходи и након њега следи, изразито је стресан догађај кроз који пролазе и родитељи и деца. С обзиром на то да су односи међу родитељима често до те мере нарушени и да су сукоби међу њима чести, неретко праћени психичким и физичким злостављањем једног од партнера, што за последицу има нарушавање њихове психичке стабилности и стварање нездраве породичне атмосфере, деца свакако трпе. Последице могу бити присутне дуго, понекад и читав живот. Деца осећају страх који произилази из осећања неизвесности, несигурности, стрепње везане за промене које следе, туге за родитељем који више неће живети са њима. Врло често их преплављује осећање напуштености, самосажаљења и снажно осећање одговорности (себе сматрају одговорним за развод родитеља), а самим тим и осећање кривице. Дуготрајна нездрава породична клима није добра за психички и емотивни развој деце тако да је развод некада једини начин да постану сигурне, самосвесне, одговорне и комплетне личности. Развод брака је у том случају мање штетно решење. Само раздвајање родитеља релаксираће њихове већ негативно афективно обојене односе и учинити да постану колико год је могуће уравнотежене особе посвећене својој деци. Такви родитељи су онда у стању да правовремено и адекватно одговоре на дечје потребе и да се позитивно прилагоде новонасталој ситуацији. У том случају неће бити разлога да проблеми деце разведених родитеља буду већи од проблема деце која живе у комплетним породицама.

НА КОЈИ НАЧИН ТРЕБА САОПШТИТИ ДЕТЕТУ ДА СЕ РОДИТЕЉИ РАЗВОДЕ

Према деци увек треба бити искрен и саопштити им чињенице на начин који је прилагођен узрасту и могућностима да схвате шта се дешава. Идеално би било да се родитељи унапред договоре шта ће им рећи и како ће функционисати убудуће, да заједно разговарају са децом, објасне им шта се дешава и попричају о променама које ће уследити. Родитељи би требало да се потруде да приликом тог разговора контролишу своје емоције и да обавезно планирају време да одговоре на питања која следе и испрате емоционално стање деце. Битно је објаснити им да се однос маме и тате променио, али да је њихова љубав према њима нешто што ће трајати цео живот. Деца морају схватити да их родитељ који одлази не воли мање и да ће моћи да га виђају кад год се договоре, тако ће осетити сигурност и да су под контролом.

ПРОВОЂЕЊЕ ВРЕМЕНА СА ДЕЦОМ НАКОН РАЗВОДА

Љубав, пажња, брига, учествовање у свакодневним активностима као и интересовање родитеља за дешавања, потребе и осећања њихове деце неопходни су. Врло је важно да дете настави са активностима које је имало до тада, да  му се дневни ритам не ремети и да му се обезбеди осећање сигурности и стабилности. Било би добро да се родитељи договоре о свему што је у интересу детета. Комуникација међу њима треба да буде пристојна и никако не смеју да користе децу да међусобно комуницирају. Са децом треба разговарати о њиховим осећањима, обратити пажњу на промене у њиховом понашању и благовремено реаговати. У пракси се показало да родитељ који не живи са децом време које проводи са њима углавном користи за игру и куповину играчака, гардеробе или им испуњава неке друге жеље. При том децу, док су са њим, ослобађа школских и других обавеза, а то није добро, није ни довољно да би их убедио како их воли и брине о њима. Такво понашање је средство манипулације, начин да се још више погоршају нерешени партнерски односи и да се код деце створи нереална и необјективна слика пажње и бриге.

ПОСЛЕДИЦЕ НА ДЕЦУ

У зависности од личног искуства брака родитеља пре развода, разлога и начина развода, њиховог узраста у време развода као и квалитета њиховог живота након развода родитеља, зависиће  дечји став према браку и квалитет емотивног везивања за будуће брачне партнере. У литератури можемо пронаћи да су нека истраживања показала да се деца из разведених бракова теже одлучују на брак и да се и сама чешће разводе.

ДА ЛИ ЖИВОТ СА ЈЕДНИМ РОДИТЕЉЕМ ОСТАВЉА ПОСЛЕДИЦЕ?

Уколико је родитељ психички, емотивно, социјално, ментално уравнотежен и уколико успе да адекватно задовољи дететове потребе и успешно испрати развојне фазе током одрастања, живот са једним родитељем осигураће развој психички, физички, емотивно, интелектуално и социјално здравог детета.

КАКО ДЕТЕТУ ПРЕДСТАВИТИ НОВОГ ПАРТНЕРА

Родитељи поред дечјих треба да задовољавају и своје потребе. Имају право на своје време, пријатеље, приватност и нову емотивну везу. Тек када су сигурни да је тај емотивни однос стабилан, да ће трајати и да је за њих битан, треба то саопштити деци. Претходно их треба упознати са партнером, представити га као пријатеља и развијати однос међу њима постепено и врло опрезно. Деца углавном имају отпор према новим емотивним везама својих родитеља и то чешће девојчице него дечаци. Тај отпор се јавља као резултат разних страхова и стрепњи. Деца се плаше да ће их мама или тата мање волети, да неће имати довољно времена за њих, да ће евентуалном блискошћу са новим партнером увредити другог родитеља и да ће морати да се суоче са чињеницом како им се родитељи никад неће помирити. Да би отпор трајао што краће, упознавање деце са новим партнером треба да буде постепен, а квалитет односа са децом и времена проведеног са њим треба треба да остане непромењен.

НАВИКАВАЊЕ НА НОВУ СИТУАЦИЈУ

Колико ће временски трајати прихватање новонастале ситуације после развода брака зависи од узраста и пола детета, њихове генетске структуре као и понашање родитеља према њима. У колико се деци пружи адекватна подршка после развода родитеља, ако су њихове потребе на прави начин задовољене и ако оба родитеља на прави начин учествују у одрастању и сазревању свог детета, прилагођавање на новонасталу ситуацију не мора трајати дуго. Код предшколске деце и адолесцената треба посебно обратити пажњу јер су механизми које они користе да би превазишли проблем врло осетљиви. Прихватање новонастале ситуације код њих може трајати две године, а понекад и дуже. Међутим  колико им се приступи на адекватан начин вероватноћа да ће развод оставити последице на дете знатно се смањује. Што се пола тиче, девојчице теже подносе развод од дечака, повлаче се у себе, преплављене су страховима, док дечаци своје фрустрације смањују агресивним понашањем и непослушношћу.

КАКО НЕ РАЗМАЗИТИ ДЕЦУ

Пре свега не треба преузети улогу безрезервне жртве, сажаљевати децу и бити превише попустљив. Не треба толерисати понашање које је раније санкционисано. Треба поставити јасне границе у понашању, мотивисати свако жељено понашање, похвалити га и наградити кад год то дете заслужи. Родитељи из осећања сопствене кривице и гриже савести често штеде децу и уместо њих раде нешто што су она раније и сама радила. То ће деца користити, временом злоупотребити и манипулисати родитељима.

ЗАЈЕДНИЧКИ ОДЛАЗАК НА ГОДИШЊИ ОДМОР?

По мишљењу психолога то није добра идеја. Деца у предшколском узрасту имају потребу да помире родитеље и о томе маштају. Заједничко летовање подгревало би те њихове фантазије и доводило до поновног разочарења што никако није добро.

Стидљивост је нормална карактеристика детињства. Превазићи стидљивост заједно са дететом је сложен процес који зајтева посвећивање пажње. Помоћи детету које је стидљиво је веома деликатна ствар и требало би јој прићи на посебан начин.

Код неке деце стидљивост ће са годинама избледети и дете ће стећи самопоуздање, док се други могу борити са тим целога живота.

Стид се јавља у раном детињству, од петнаестог до тридесет и шестог месеца и представља веома важно осећање у развојном смислу, зато што омогућује почетно усвајање вредносних норми и цосијализацију детета. Дете верује да неће бити прихваћено ако се не придржава датих норми и н

Зато ће избегавати понашања у којима је осетило стид или непријатност.

Дете које се стиди пред непознатом особом позива ту особу да му да знак да га прихвата.У основи стида је страх од одбацивања.

На кснијем узрасту стид се јавља и као страх ос исмевања, гађења или презира.

Стидљиво дете нема осећај да вреди, оно слику о себи формира на основу реакција других људи.. Родитељи помажу детету да се ослободи стида тако што му ђаљу поруке да вреди и да га прихватају и воле. Важно је да дете схвати да оно вреди и ако га некио не прихвата..

Права стидљивост се развија око осме године, а врхунац достиже у пубертету, а потом опада.

У адолесценцији стид се јавља због незадовољства изгледом.Уколико се стид не превазиђе у дечјем узрасту, дете може да развије и социјалну фобију.

На развој стидљивости ушиће и васпитање.Стидљивост се најчешће јавља код деце која имају добру комуникацију са одраслима али не и са вршњацима, код изразито надарене деце као и код јединаца.

Најчешће грешке

• Превелика заштита-родитељи не допуштају деци да сама решавају проблеме са својим вршњацима или обавезама, живот родитеља врти се само око детета.
• Строг и хладан однос-родитељ не пружа детету прилику да научи како да ступи у интеракцију са другом децом и како да препозна и именује лична емоционална стања и емоционална стања других-дете не развија емоционалну интелигенцију
• Перфекционизам-родитељи преко дететаеле да остваре своје неиспуњене амбиције, а дете, да би угодило родитељима, не жели да прихвати лично право на грешку и не признаје ништа мање од савршенства
• Условљена љубав-манифестује се кроз мотивисање детета уз помоћ емоционалне уцене (нпр. Мама те неће волети ако…)

Свака од ових грешака, које родитељи често чине несвесно, нарушава приврженост између детета и родитеља, онемогућава остварење нормалних односа са другим особама и зато погодује развоју стидљивости и несигурности.

Деца почињу спортом да се баве све раније, у жељи да постану професионални фудбалери, тенисери, атлетичари, кошаркаши…како их припремити и подржавати у спорту?

Стручњаци су сагласни у томе да је за децу веома важно да што пре науче да су и победа и пораз саставни делови спорта, а са друге стране , од родитеља се очекује да пусте децу да сама развију љубав према спорту.

Деца су нестрпљива и хтела би одмах да постигну резултате, а за све то је потребно време. Такмичење је само по себи велики стрес и замислите још маму, тату, бату, секу…који очекују чешто од тебе…Управо кроз такмичење се учи толеранција на стрес.

За децу, у спорту је највећа мотивација путовање, дружење, стицање нових вештина, а за родитеље здравље, испуњавање слободног времена детета, друштво па и  могућност професионалног бављења спортом. Ипак, често се деси да родитељи у својим амбицијама претерују.

Дешава се да деца нису та која бирају чиме ће се бавити, него их родитељи терају на одређени спорт. Када родитељи од малена врше притисак, дете то неће моћи да поднесе. Боље би било пустити децу да се развијају и да им то буде забавно. Не показује се код свих у исто време таленат и успех.

Нека деца почињу са тренинзима још у четвртој години па се брзо засите тог спорта.

Већина деце и младих жели да се докаже, а тренери тврде да је најбољи начин за то, спортско такмичење. Родитељи не треба да се узбуђују ако дете проба различите спортове, јер је њихова радозналост неисцрпна. На крају се они увек одлуче за оно што је најбоље за њих.

Када су баш у раном узрасту требало би да се баве спортовима као што су гимнастика, пливање, атлетика, а тек касније да одаберу неки други спорт, када развију гипкост, окретност, кажу наши професори физичког.

Такође је битан развој у фер спортисту-спорт даје могућност да се дете развије у здраву особу која ће поштовати себе и људе око себе, јер је научило да се упорним радом и борбеношћу постиже све.

Радујте се сваком дететовом успешном наступу, плачите заједно са њим, а онда му објасните да је спорт игра у којој неко губи, а неко добија, али да је све могуће уз упорност, рад и реалан циљ!!!Нико не зна где су чије границе!!!

Родитељи и деца се све мање виђају и разговарају, а сусрети  им се углавном своде на питања у пролазу-“Како је било у школи””Јеси ли гладан?”

Маме и тате  са којима смо разговарали нису могли да се сете када су последњи пут отишли са децом у биоскоп да погледају филм или када су дете без повода позвали да иду у шетњу. Најдужи разговор је када им деца траже новац за излазак или када се посвађају.

Већина ће рећи да се ова комуникација проредила због модерних технологија. Чињенице, пак, говоре другачије. Пре скоро тридесет година, када није било мобилних телефона и компјутера у свакодневној употреби, истраживање нашег чувеног научника  Ивана Ивића, спроведено у Београду, показало је да родитељи и деца у разговору дневно проведу мање од два сата. Закључак је да начин живота и радно време родитеља смањују заједничко време деце и одраслих. Различите активности: учење страних језика, музичке, спортске, ликовне, драмске и друге секције после школе, у екстремним случајевима, чине да време за разговор са родитељима  остане у путу  до следеће активности. Тако је квалитет заједничког времена угрожен, а далекосежно може да утиче и на квалитет међусобних односа.

Искуство школских психолога показује да родитељи увек имају мноштво изговора за невиђање са децом. Ако слушамо децу, она увек одговарају да родитељи долазе са посла уморни, узнемирени и само их занимају школске оцене и домаћи задаци. Догађа се чак да деца спонтано продужавају време израде домаћих задатака како би продужили време проведено са родитељима.

Деца то никако неће рећи, али им итекако недостаје пажња родитеља.

Последице мањка комуникације могу бити веома озбиљне.

Кроз разговоре о догађајима, родитељи деци помажу да успоставе систем вредности, да схвате шта је добро а шта није и зашто није. Ако тога нема, деца ће вредности градити према ономе што чују од вршњака, на телевизији или друштвеним мрежама.

Тако се дешава да родитељи који су до јуче били убеђени да имају златно дете, сазнају да оно има проблем са алкохолом или насилним понашањем.

САВЕТ- Важно је да покажемо разумевање, да чујемо шта нам деца говоре  без придиковања и готових решења. Треба да их учимо да о сваком догађају и њиховим последицама размишљају. Ако децу слушамо када нам говоре шта им се догађа са шест година, вероватно ће нам нешто испричати и са шеснаест!!!

За родитеље будућих првака

(психолог школе)

Користећи интернет, деца школског узраста излажу се разним ризицима, што потврђује и податак према коме је чак 11% њих прихватило и отишло на састанак са особом коју је упознало преко интернета. Чак 35% ученика остављало је личне податке на својим профилима на друштвеним мрежама или блоговима, ризикујући њихову злоупотребу.

Више од 14% девојчица и 5% дечака изјавило је у истраживањима да је било изложено  електронском сексуалном насиљу од стране вршњака.

• Више од 80% ученика основних школа поседује мобилни телефон, и приступају интернету преко мобилног телефона
• Више од 90% испитаника користи рачунар
• Скоро половина испитаника из нижих разреда основне школе  и 90% ученика средњих школа  свакодневно приступа интернету
• Средњошколци, чешће него основци, посећују сајтове за које верују да би им их родитељи забранили
• У улози жртве снимањем мобилним телефоном или камером, нашло се 8% четвртака, 9% старијих основаца
• Међу ученицима четвртог разреда основне школе, 16% је изјавило да је чуло или видело да је неко од њихових другова или другарица доживео непријатност путем рачунара или мобилног телефона, док је међу старијим ученицима тај проценат 26%
• На социјалне мреже редовно је укључено 80% средњошколаца, и 65% старијих основаца, као и 46% четвртака

Истраживање о изложености насиљу основаца и средњошколаца

Министарство просвете

Пубертетска фаза детета је велики изазов за  родитеље. Код тинејџера емоције су бурне као и реакције. То често у родитељу изазива осећај немоћи. Међутим, родитељ не сме да реагује импулсивно, већ да остане хладне главе и да размисли о приступу.

У пубертету, код детета се јавља потреба за самосталношћу. Зато ће оно покушати да се разликује од родитеља и свега што је научило у кући, и да развије нешто што је само његово. То су оне ситуације када дете жели специфичну фризуру, начин облачења, пирсинг и сл. Ово треба да се охрабрује али и да се држи под контролом!

У односу са бунтовним дететом, најважније је да родитељ буде делимично попустљив. Ако сузбија сваки дететов покушај аутономије, оно ће се још ризичније понашати.

Родитељ би требало да одобри бар неке од дететових жеља, наравно, оне најбезопасније, чак и ако нису по његовом укусу. То је начин  да пружи подршку развоју самосталности и самопоуздања детета. Тако родитељ постаје савезник а не противник!

ШТА КАДА ДОЂЕ ДО ОПАСНОГ ПОНАШАЊА?

Одрасли треба да буду пажљиви у таквим ситуацијама и да најпре разговарају са дететом зашто му је потребно такво понашање. Треба да покажу разумевање, да би се дете отворило, што захтева бескрајно много стрпљења! Међутим, родитељи са најчешће уплаше и одлуче се за забране као најбоље решење. То је најчешћа грешка. Родитељ мора да разуме дете. Треба да пажљиво наведе аргументе  који иду у прилог томе зашто он не сме да дозволи одређено понашање.

ШТА ДА ЧИНИТЕ?

• Прихватите друштво тинејџера! Њима је у том периоду потребна “велика екипа”, на тај начин показују своју припадност!
• Ако се неко понашање забрањује, мора нешто и да се дозволи. Добар приступ је да се понуди  нека замена!
• Флексибилност коју траже од детета родитељи морају да покажу! Треба да буду стрпљиви и да пронађу заједнички језик са дететом.
• Свађе су нормалне у периоду одрастања. Али и поред свих свађа и одбијања, највећи ослонац тинејџерима кроз буран пубертет јесу управо родитељи!
• Физичка нежност је од животног значаја за децу и адлолесценте. Загрљаји могу да победе бес, бриге, утученост, стрес, усамљеност и страх!

Деца обично почињу са овом навиком у периоду од четврте до седме године. Узроци грицкања ноктију могу бити различити, од досаде до нелагодности.

Прича о грицкању ноктију почиње још у периоду када дете доји. Када престане дојење, оно почиње да сиса прст како би обновило осећај који је запамтило као пријатан. Након тога дете отккрива како може и да грицка нокте, и ова навика почиње…

Уз грицкање ноктију дете покушава да превазиђе тренутну нелагодност коју је осетило. Грицкање ноктију повезано је са неким негативним или непријатним осећањем детета које може бити просто досада али и нешто озбиљније. Деца обично грицкају нокте када су нервозна, уплашена, љута, када осећају неку врсту несигурности…Једна од оваквих ситуација је рођење брата или сестре нпр, када се дете плаши да ће изгубити наклоност родитеља па је љубоморно, уплашено и усамљено…

Зато родитељи прво треба да разговарају са дететом, да открију да ли постоји нешто што га мучи. Правовремена реакција родитеља може да прекине ову ружну навику.

Најбоље је посматрати дете и видети у којим ситуацијама грицка нокте, разоткрити непријатна осећања која их на то наводе и помоћи му да се реши ове ружне навике.

Никако није пожељно стално опомињати и критиковати дете које грицка нокте, јер то може да има и потпуно супротан ефекатм па да се понашање које је непожељно још више учврсти!

Родитељи који су суочени са страховима своје деце, често осећају потребу да своје малишане заштите од тог непријатног осећања на све могуће начине. Полазиште уобичајеног размишљања о страху је да је страх нешто што је у основи лоше. А да ли је баш тако?

Страх је примарна емоција, урођена одбрамбена рекција организма на претњу. Када јединка доживи неки угрожавајући стимулус, на физиолошком плану  се јављају промене као што је убрзан рад срца, повишени притисак, напетост мишића…Овако се организам активира како би се изборио са претњом.

Деца  се чешће од одраслих паралишу услед доживљаја страха, а карактеристична је и реакција бежања, вриштања и плача.

Није добро ни да се дете баш ничега не плаши. Неки аутори наводе да недостатак страхова код деце на узрасту од три до пет година може бити назнака да нечто није у реду.

Постоје РАЗВОЈНИ и НЕУРОТСКИ страхови.

Развојни страхови су нормалан пратилац дететовог развоја и  најчешће пролазе спонтано. За њихово превазилажење је углавном довољно подржавајуће породично окружење и емоционална стабилност у породици.Треба правити разлику између ових страхова и неуротских страхова  који се везују за високо стресне ситуације и трауматске доживљаје и за њихово превазилажење потребна је стручна психолошка помоћ.

Неуротски страхови се некада могу развити из немогућности превазилажења развојних страхова, услед неадекватне реакције средине, а првенствено родитеља, на потребе детета али и услед смањених развојних капацитета самог детеа. То значи да су родитељи најчешће криви за настанак и учвршћивање ових страхова код деце!!!

Одрасли, из разлога што им се дечји страхови чине глупави а деца превише беспомоћна у борби са њима, склони су да се понашају на два начина. Често реагују тако што деци покушавају да објасне да нема разлога за страх, покушавају да их увере тако што их излажу “бенигним“ ситуацијама којих се деца наводно неоправдано боје и неретко губе стрпљење. Друга реакција је презаштићивање и уклањање сваке назнаке претње из дететовог окружења, уливање осећања сигурности по сваку цену.

Обе ове реакције су непримерене и никако не решавају проблем. Без обзира на то како нама дететов страх изгледа, он је за дете увек реалан. Такође, уколико не дозволимо детету да осети страх, онемогућићемо га да развије способност да се штити, да препознаје опасности и да разуме свет. Увек треба да имамо на уму да поред тога што је деци потребна заштита, такође их је потребно наоружати алатом за самосталан живот, који ће водити када се од нас одвоје.

Деца могу о страховима да говоре потпуно отворено, али могу и да негирају да постоји проблем (нарочито дечаци), да постану емоционално обамрла, агресивнија у игри, да стварају напету ситуацију током игре, да избегавају нове ситуације, развијају разне симптоме као што су болови, проблеми са сном или исхраном!Ако ваше дете не жели да разговара о томе, охрабрите га да напише измишљену причу о другој особи са истим страховима или да нацрта слику о томе шта се може десити.

АНКСИОЗНОСТ је нормално емоционално стање које сви осете у разним тренуцима у животу. Уско је повезано са страхом, само што је анксиозност везана за очекивани, предвиђени страх од нечега што ће се десити у будућности. За описивање анксиозности користе се речи као забринутост, стрепња. Она увек представља очекивање, антиципирање неког непријатног догађаја, док је страх реалнији и јавља се када смо директно изложени тим догађајима од којих страхујемо.

Генетика свакако игра важну улогу у развоју анксиозности, јер деца чији су родитељи анксиозни имају 11 пута веће шансе да развију овај поремећај. Такође, подложна су му и осетљива, стидљива деца. Оваква деца претерано брину о свему, од тога да ли ће стићи да ураде домаће задатке, преко тога да ли ће се добро показати у спорту којим се баве, претерано брину о члановима своје породице…Често траже подршку, а могу да пате и од нагона за повраћањем, главобоље, проблема са спавањем.

Деца са овим проблемом имају тенденцију за понављањем поступака или мисли, и то обично оне везане за неки страх.Нпр, из страха од пљачкаша, дешава се да стално , узастопно по више пута, проверавају да ли су врата закључана.

Нормално је да деца по некада осећају благи страх и њега не треба мешати са анксиозношћу. Родитељи треба да се забрину тек ако страхови постану претерани и дете због њих не успева да функционише у свакодневном животу. Стручна помоћ је потребна ако приметите да страхови спречавају дете у учествовању у активностима којима би волело да се бави и којима се баве његови вршњаци…Нека деца, наравно, сама превазиђу своје страхове, али нека, уколико не добију помоћ стручњака могу да доживљавају озбиљан стрес током живота као резултат анксиозносту

У сваком случају, уколико сте забринути због неког дечјег страха, посаветујте се са психологом око најбољег начина решења тог проблема.

Поштовани родитељи,

Ова информација описује укратко процес развоја индивидуалног образовног плана (ИОП).

Када ученик има неку сметњу, инвалидитет или потребе за подршком у образовању прави се ИОП.

ИОП је веома значајан документ за децу из осетљивих група и за оне који учествују у њиховом образовању. Сврха ИОП је да се подржи успех ученика.

ИОП је писани план који садржи одређене информације о детету и даје преглед активности учења и аспеката образовног програма осмишљеног за испуњавање његових или њених јединствених потреба.

ИОП описује индивидуализоване опште циљеве, прилагођавања и/или модификације и стручњаке које треба обезбедити и садржи мере за праћење успеха.

ИОП прави школски тим за инклузивно образовање, кроз процес сарадње и консултација са родитељима и добијање информација од њих. Планирање најчешће укључује родитеље, стручног сарадника, разредног старешину и/или предметне наставнике који раде са ученицима који имају потребу за подршком у образовању. Поред њих у планирање се могу укључити и педагошки асистент или стручњак ван наше установе кога предлажи родитељ/старатељ.

Родитељи су кључни учесници у ИОП тиму. Они добро познају своје дете и могу да говоре о способностима и потребама свог детета. Они могу да дају увид у то како њихово дете учи, која су његова или њена интересовања, као и о другим аспектима детета које само родитељ може да зна. Као партнери у процесу развоја ИОП, родитељи добијају драгоцен увид у успехе и изазове свог детета у школи.

У складу са новим кровним законом о образовању, родитељима ученика из осетљивих група мора се дати могућност да сарађују на изради ИОПа свог детета. Школа је обавезна да развије сарадњу и пружи подршку родитељима да равноправно учествују у овом процесу.

Уколико сте приметили да ваше дете муца, немојте чекати предуго, обратите се лекару. У Београду постоји неколико центара за помоћ деци са сметњама у говору, али и лгогпед у дому здравља моћи ће да вам помогне.

ОСНОВНИ ПОКАЗАТЕЉ Муцање је поремећљј говора у коме често говор бива прекинут понављањем појединих слогова или речи или особа не може да започне говор, односно изговарање појединих речи. Прекиди у говору могу бити праћени учесталим трептањем очију, дрхтањем усана… Оваква се ситуација јавља сваки пут када особа покуша да изговори неку реч.

УЗРОЦИ Различити су узроци муцања, нпр. Када постоје тазличита оштећења мозга (церебрална парализа, епилепсија, оштећења приликом порођаја), али најчешће се јавља као последица срединских фактора: доживљеног, страха, конфликтне ситуације у породици, развода родитеља, рођења брата или сестре, смрти блиског члана породице, полазак у школу или промена школе или, што је веома важно поменути, код деце птезахтевних родитеља (када дете не може да испуни превелике захтеве родитеља) Такође, узрок може да буде и улазак у пубертет, па би тада родитељи нарочито требало да воде рачуна о томе како дете говори.

ПОРОДИЧНА СИТУАЦИЈА И МУЦАЊЕ Комплетна породична ситуација може утицати на развој, као и на излечење муцања. Конфликтни односи у породици, презахтевни родитељи или занемаривање детета свакако могу подстакнути муцање, које се може јавити и код деце коју често прекидају, исправљају или ућуткују током говора. Најбитније у свему је да родитељи на време потре помоћ и савет логопеда, јер сам третман и брзина опоравка зависе од правовремене помоћи деци и родитељима. Препоручује се да се направи процена муцања код деце која муцају дуже од шест месеци, а потом би родизељи требало да почну да се едукују у области преобликовања дететове говорне околине да бе се проредили епизоде с муцањем Родитеље НЕ БИ СМЕЛИ кажњавати дете због испрекиданог говора или тражити да понавља испрекидану реч док је тачно не изговори, као ни да наговаеају дете да говори пред великим бројем људи. Треба пажљиво да их саслушају, да говоре полако, настојећи да на тај начин афирмативно гледају на проблем, који је у великом броју случајева могуће решити.

Дечаци чешће муцају од девојчица, чак до три пута више. Сматра се да је узрок спорије сазревање нервног ткива, што узрокује да касније и проговоре у односу на девојчице